Прошло је 15 мјесеци од истека конкурса за радно мјесто Референта за финансијске послове у Дому здравља Бијело Поље и годину дана од мог објелодањивања истине у ДН ,,Вијести“. Као што сам и очекивала, није се десило апсолутно ништа. Нико није реаговао и још једном се показало да је самовоља директора важнија од закона и права ,,обичних“ грађана
Пише: Даница Кораћ
Дом здравља Бијело Поље (као и већина државних институција) је познат по родбинском, пријатељском и партијском запошљавању. Искусила сам то на својој кожи и то два пута: први пут у мају 2015. године, a други пут у јулу прошле године.
Да кренем од првог конкурса који је био 13. маја 2015. године за вријеме ,,владавине“ ВД Аднана Стриковића. Тада се десило нешто непрописно. Наиме, правница Дома здравља је отишла на одмор, а одлуку о пријему радника је са Стриковићем доносила Менсура Суљевић, правница из Опште болнице. С обзиром да су Дом здравља и Општа болница двије, административно, одвојене институције зачудила ме чињеница да је могуће ,,позајмљивање“ правника за тако важну одлуку. По чаршији се тад ,,шушкало“ да је Суљевић на тај начин ,,утабала“ терен за следећи конкурс у коме ће да учествује али на други начин.
Одлука о пријему радника коју је саставила Суљевић је у најмању руку била смијешна и без икаквог образложења али је Стриковић изјавио да се слаже са сваком реченицом коју је она написала. Изјавио је и да сам ја била најбољи кандидат, а да је срамота ове државе што не радим (лијепо од њега) али да је ,,ово овако морало да буде“. Позвао се и на дискреционо право (оправдање за све директоре државних институција кад запосле некога преко везе).
Што неки рекоше, ,,ђаво ми није дао мира“ па се пријавих на конкурс и следеће године у нади да се нешто промијенило, доласком новог директора у Дом здравља, Мајде Добарџић. Али не ,,лези враже“, чаршијска ,,шушкања“ се обистинише, Добарџић убрзо након ступања на функцију, без конкурса, прими у радни однос, ни мање ни више него, кћерку Менсуре Суљевић. Три мјесеца након примања Е. С., у радни однос, Добарџић расписа конкурс за то радно мјесто. Конкурс је расписан 9. јула, а трајао је до 17. јула прошле године.
Добарџић није испоштовала обавезу о доношењу одлуке у законски прописаном року (мјесец дана од истека конкурса) па кандидати који су се пријавили на конкурс, ни дан данас нијесу добили никакво званично обавјештење. У међувремену сам, незванично, сазнала да је одлучила да поништи конкурс. Како, кад и зашто, нико није сазнао, а не вјерујем ни да ће. Умјесто доношења одлуке по основу конкурса, Добарџић је продужила уговор Е. С. на још шест мјесеци, а до тада су јој уговори били на по мјесец дана, обавијестили су ме из те институције, незванично, наравно.
Из неформалног разговора сам сазнала да је Суљевић тврдила да је лично (бивши) министар здравља Будимир Шегрт (по наређењу бившег потпредсједника Владе) звао Добарџић да прими у радни однос њену кћерку. Лично, не вјерујем да је било ко наредио Добарџић да то уради, већ да су њих двије све то унапријед испланирале.
Два пута сам покушала да разговарам са Добарџић, да ми објасни шта се десило са конкурсом али је оба пута то одбила. У свом реаговању поводом моје приче за ДН ,,Вијести“, рекла је да Дом здравља послује законито. ,,Законито“ прима раднике без конкурса.
Нагласила је да Дом здравља врши пријеме у радни однос у складу са Правилником о унутрашњој систематизацији, а да се попуњавање радних мјеста врши након добијања сагласности од Министарства здравља. Међутим, када је Е. С. примљена у радни однос (прије конкурса) Добарџић није имала сагласност Министарства за то.
Она је објаснила да особе незадовољне одлуком о избору кандидата за пријем у радни однос имају право да покрену спор код надлежног суда. Добарџић је изгледа заборавила да кандидатима није послала никаво званично обавјештење на основу којег би могли да се обрате суду. А и са одлуком су шансе за добијање ових случајева на суду равне нули, рекли су ми адвокати.
У наставку реаговања, Добарџић је рекла да је Е. С. дипломирани економиста и да се не налази у радном односу у ЈЗУ Дом здравља што је велика неистина јер сам обавијештена да Е. С. и даље ради у тој установи.
Истакла је и да је Е. С. била примљена само на мјесец дана због ,,хитности потреба процеса рада“ Финансијске службе и да јој је уговор истекао током јуна (а конкурс је био у јулу). Да напоменем да Е. С. нема радног искуства да би је примили због хитности, а и остаје мистерија како је Добарџић баш њу пронашла у мору незапослених економиста.
