Један од најпознатијих криминалаца 20. вијека, Пабло Ескобар, убијен је 2. децембра 1993. године
Пабло Ескобар је био тигар. Војник. Такав се више неће родити. Направио је само једну грешку – формирао је породицу. То може да боли. Тако је један од колумбијских мафијашких босова „објаснио“ Ескобаровој супрузи Марији зашто њен син не може да остане у животу.
Пабло Емилио Ескобар Гавирија, вођа чувеног Медељинског клана, осим што је постао најпознатији свјетски трговац дрогом, велики „иноватор“ у том послу, медељински Робин Худ (градио је куће за сиромашне), фудбалски менаџер (градио фудбалске стадионе), мецена кусом и репатом, али и државни конгресмен (утицао на политички живот што побједама на изборима, што убиствима министара), стигао је да буде и отац.
Хуан Пабло Ескобар, син највећег свјетског мафијаша, с последњим метком који је усмртио његовог оца и сам је добио смртну пресуду. У њему тече Паблова крв, врела крв која лако може постати осветничка. Хуан Пабло је ипак преживио. Није постао свој отац.
Данас се зове Себастијан Марокин. Живи у Аргентини, гдје је дипломирао архитектуру. Ново име је изабрао из телефонског именика. Није желио да га ишта повезује са старим животом. Све донедавно. Двадесет и кусур година од смрти највећег мафијаша на свијету, архитекта из Буенос Ајреса Себастијан Марокин одлучио је да под родним именом – Хуан Пабло Ескобар – објави књигу Мој отац Пабло Ескобар (објављена на српском језику у издању Лагуне).
Не жели да се живот његовог оца мистификује и глорификује, да остане као „херојски“ узор младим Колумбијцима. Хуан Пабло Ескобар преноси своја сјећања на оца, као и приче његових пријатеља и непријатеља које је сретао свих ових година.
„Мој отац је избјегавао да прича о каријери криминалца, али после неколико случајних ћаскања могао сам да закључим да је она започела на дан кад је са рођаком Густавом открио начин да фалсификује дипломе Лицеја“, свједочи Хуан Пабло.
Једног дана украли су камион пун сапуна, који су пласирали по локалним дућанима упола цијене. Касније су трговали надгробним плочама, па су пљачкали билетарнице биоскопа у центру Медељина, да би убрзо прешли на крађу кола, тако што би, рецимо, потплатили продавце кола да направе копију кључева тек продатих аутомобила.
Још тада је усвојио четири навике које ће га пратити цијелог живота, свједочи даље Хуан Пабло: прво дугме кошуље налазиће се тачно на средини груди; увијек се сам шишао; увек је имао чешаљ у џепићу кошуље и десет пута дневно је сређивао косу: и четврто – купао се по три сата.
„Ову рутину није промијенио ни у најгоре вријеме, кад је живио од скровишта до скровишта. Само прање зуба узимало му је најмање 45 минута. Кад сам му пребацио што толико дуго пере зубе, одговорио ми је: ‘Сине, кад се скривам, не могу приуштити луксуз да идем код зубара… а ти можеш'“, присећа се Хуан Пабло.
Отац му је причао и како су он и Густаво увјежбали шеме за прве пошиљке кокаина за Флориду. Све то су пратила свирепа убиства, сваког ко би помислио да „украде пезос“. Мали Хуан Пабло је тако живео и растао.
Најважнија локација у породици Ескобар била је чувена хацијенда „Напуљ“.
„У једном тренутку имала је сопствену бензинску пумпу и ауто-радионицу; 27 вјештачких језера; 100.000 стабала воћа; највећу писту за мото-крос у Латинској Америци; парк из доба јуре са моделима диносауруса у природној величини; два хелиодрома и писту за атерирање од хиљаду метара; 1.700 радника; 3.000 хектара, три зоолошка врта и десет добро размјештених кућа. Ранч је прекрстио у ‘Напуљ’, у част Ала Капонеа, чији је отац Габријеле рођен у том италијанском граду. Мој отац је обожавао Ал Капонеа и прочитао је све што је могао у књигама и новинама о његовој гангстерској каријери…“, присјећа се Хуан Пабло.
ТАТА ПАБЛО КОНГРЕСМЕН
Убрзо је Пабло Ескобар почео да јури и политичку каријеру. Мало због личних амбиција да се „опере“ и постане угледни грађанин, а мало и зато што је имао интерес да се осујети договор америчке и колумбијске владе о екстрадицији. Осумњичених за трговину дрогом, разумије се.
У једном разговору са градоначелником Енвигада Хорхеом Месом, преноси Хуан Пабло, вођи Медељинског клана је предложено да до краја уђе у свијет политике. Ручку је присуствовала и Паблова ташта која му је рекла: „Пабло, ви сте заборавили ко сте и чиме се бавите? Ако се упетљате у политику, неће бити те канализације на свету у коју бисте могли да се сакријете; сви ћемо морати да бјежимо, свима ћете нам упропастити живот.“
Пабло Ескобар је направио круг по трпезарији и одговорио: „Ташта, не сјекирајте се; већ сам платио Обавјештајној служби да нестану записи гдје ме помињу.“
„Мој отац је у том тренутку већ годину дана учествовао у јавној кампањи против договора са САД о екстрадицији – који је у марту 1979. потписао предсједник Хулио Сесар Турбај. Тако је од приче о изручењу начинио средство борбе и тим поводом почео да организује неформална окупљања. У жељи да увелича догађај, мој отац је упознао и позвао Вирхинију Ваљехо, ТВ водитељку која га је омађијала. Она је постала модераторка ових сусрета, а на првом је ступила у врло страствену везу с мојим оцем“, наводи Хуан Пабло.
Министар правде Родриго Лара опасно се замјерио Паблу Ескобару јер није пропуштао прилику да истакне да се ради о човјеку који новац зарађује од трговине дрогом.
„Бјеснио је кад би га видио на ТВ дневнику. На сваку Ларину реченицу он би одговорио и ударио дланом екран“, сведочи Хуан Пабло.
И министар Лара је убрзо убијен, а Хуан Пабло је демантовао само једну ствар – тврдње његове породице да му је прије убиства претио Пабло Ескобар. „Мој отац није вјеровао у пријетње“, рекао би Хуан Пабло.
Будући да је изгубио углед и посланичко мјесто, Пабло Ескобар се у јануару 1984. године повукао из политике, породица се вратила на „Напуљ“, а глава куће се поново посветио својим старим пословима у трговини дрогом.
ПОСЛЕДЊИ РАЗГОВОР С ОЦЕМ
Крајем осамдесетих је дошло до „претумбација“ у свијету трговаца дрогом. Група босова се издвојила из Медељинског картела, и ојачао је такозвани Кали картел, који су чинили браћа Родригес Орехуела и Хосе Сантакруз Лондоњо. Кали картел је направио „дил“ са полицијом и државом и заједно су водили рат са Паблом Ескобаром.
После вишегодишњег рата Пабла Ескобара и државе, постигнут је договор да се Пабло преда под условом да буде смјештен у затвор који ће сам изградити. Затвор је назван „Катедрала“.
„У ‘Катедрали’ је саграђен фудбалски стадион, који је као и све у затвору финансирао мој отац. Игралиште га је стајало цијело богатство, јер је дренажни систем морао да гарантује апсорбовање воде како се терен не би пунио локвама. Чим је стадион био спреман, отац је организовао утакмице са специјалним званицама из Медељина. Голман Рене Игита и фудбалери Луис Алфонсо, ‘Благословени’ Фахардо, Леонел Алварес, Виктор Иго Аристисабал, Фаустино Асприља… Утакмице у ‘Катедрали’ би се завршиле само кад би екипа у којој је наступао мој отац победила. Мечеви су могли да трају и до три сата. Да би побиједио, тата није имао никакав проблем да у свој тим пребаци најбоље играче супарничког…“ сјећа се Хуан Пабло.
Он је тада већ био тинејџер и свјестан шта се догађа и ко је његов отац.
Једног дана дошло је до разговора оца и сина: „Имам ти лошу и добру вест. Лоша је што су хтели да те отму… Добра је што сам то сазнао на вријеме.“ Рекао је сину да мора да остане у затвору. „Тражи да ти донесу одјећу јер не можеш доље у Медељин док ово лично не ријешим.“
Када је Пабло Ескобар побегао из „Катедрале“ – јер он је изградио затвор и у градњи предвидео путеве за бјекство – почео је период када ће Ескобар постати најтраженији човјек на планети. Уједињене снаге војске, полиције и картела Кали мјесецима су га тражиле по скровиштима широм Колумбије. Једне ноћи је Паблов телохранитељ Попај покупио Хуана Пабла, сестру и мајку и одвео их у тајно скровиште.
,,Једног дана сам имао позив, мислио сам да је то отац. ‘Хуане Пабло, овдје Глорија Конготе. Полиција ми је управо потврдила да је ваш тата преминуо у тржном центру Обелиск у Медељину.’ Био сам изненађен: није било могуће да је мртав јер сам седам минута раније разговарао с њим. Спустио сам слушалицу и заплакао. Сви смо плакали“, сјећа се Хуан Пабло.
ЕСКОБАР ЈЕ ИЗВРШИО САМОУБИСТВО?
Жеља за осветом била је неизмјерна, каже Хуан Пабло. „Преда мном су искрсла два пута: да постанем смртоноснија верзија сопственог оца или да заувијек оставим по страни лош примјер који је он представљао.“
Добио је позив са једног радија, и изговорио да ће се осветити убицама свог оца. Касније је звао радио и оповргао изјаву.
„Настале су многе верзије о томе ко је испалио смртоносне хице. До последње је дошло у септембру 2014, када сам завршавао књигу. У свом тексту ‘Тако смо убили патрона’, Дијего Муриљо Бехарано, алијас дон Берна, утврдио је да је његов брат Родолфо испалио хитац из пушке који је усмртио мог оца. Ко га је убио? Није ни много важно. Желим само да поменем трећи метак, који га је моментално убио и који је смјештен ‘у горњи дио десне ушне шкољке, нерегуларног облика, и у преаурикуларни дио лијеве’. Пројектил, чији калибар није поменут у извјештају, ушао је с десне стране и изашао са лијеве. Наравно да не желим да започињем нову полемику, али сам сасвим сигуран да је тај метак испалио мој отац на начин и у мјесто гдје ми је увијек говорио да ће се упуцати да га не ухвате живог: у десно ухо“, тврди Хуан Пабло.
Породица је једва нашла начин да организује сахрану. И то не би успјели, да бака Ермилда није на једном гробљу имала два гробна места – за Пабла Ескобара и његовог телохранитеља Алвара де Хесус Агудела, званог Лимун.
„Први пут смо одлучили да се оглушимо о једно давно изречено наређење мог оца: ‘Кад умрем, не идите на гробље јер вам се тамо може десити нешто“, наводи син Пабла Ескобара.
На сахрани је хиљаде људи узвикивало „Пабло, Пабло…“, као некада док је најпознатији криминалац на свијету окупљао масе на фудбалским стадионима, најављивао градњу станова за сиромашне, дијелио новац шаком и капом, градећи имиџ модерног Робина Худа.
ПОМИРЕЊЕ СА КАРТЕЛИМА
Хуан Пабло, иако је имао само 17 година, представљао је потенцијалну пријетњу противничким картелима. Нису га смјели оставити у животу. А камоли са новцем, са којим би могао да организује војску, и да крене у осветничку акцију.
Међутим, то се није десило. Хуан Пабло је са својом мајком успио да убиједи непријатеље да се неће светити за смрт оца и да ће дати 120 милиона за разна ,,дјела“ која је Ескобар починио супростављеним клановима. Дали су му прилику да живи…
Извор: Недељник
