Позивајући се на изјаве бивших агената и шефова ЦИА, Грег Милер, најугледнији амерички новинар, пише да је Јовица Станишић осам година био главни човјек ЦИА у Београду. То је још 1999. године, у више наврата тврдила и подгоричка ревија „Исток“, која је изнијела у јавност детаље о томе како је Станишић у кључним србијанским полицијским службама инсталирао америчке компјутере са радио-одашиљачима!
Пише: Љубиша Морачанин
„По ноћи када су травњаци празни, а уличне светиљке дуж пјешачких стаза једини извор свјетла, Топчидерски парк је савршено мјесто за шпијунски рандеву. Управо је овдје 1992. године, док се бивша Југославија ломила у етничком насиљу, агент ЦИА на једној од пјешачких стаза пружио руку српском обавештајцу. Јовица Станишић је имао хладан поглед и застрашујућу репутацију. Био је шеф обавјештајних служби српског предсједника Слободана Милошевића, а многи су га сматрали мастермајндом режима који је свијету даровао нови, застрашујући термин – етничко чишћење”.
Овако почиње текст најугледнијег америчког новинара Грега Милера, добитника Пулицерове награде, објављен у “Лос Анђелес тајмсу”. У средишту Милеровог текста је бивши шеф српске Државне безбједности Јовица Станишић, описан из сасвим другог угла, из угла кључног човјека ЦИА у Србији!
„Агенту ЦИА Вилијаму Лофгрену требала је помоћ. ЦИА је била слијепа након што се Југославија распала у грађанском рату. У то вријеме рат је почео у Босни и Херцеговини. Милошевића су посматрали као опасност по европску безбједност, а ЦИА је била очајна да добије било какве информације изнутра. И тако су у тој поноћној шетњи два шпијуна исклесала нераскидиву везу која је до дан-данас остала тајна…
Када се суочио са процесом у Хагу, Станишић је одлучио да тражи од својих америчких савезника да му врате услугу, и тако се догодио један несвакидашњи и риједак потез. ЦИА је Трибуналу поднијела тајни документ у коме су побројане све Станишићеве заслуге као нека врста потврде његове улоге. Документ је остао запечаћен. Пошто је садржај писма повјерљив, Хашки суд је поменути документ разматрао на затвореној сједници, али су нама наши извори пописали његов садржај.“
То даље пише Грег Милер који тврди да је до сазнања о Станишићу дошао на бази десетина интервјуа са садашњим и бившим званичницима САД, српских обавештајних агенција, као и документације до које је дошао. Међу њима су и неки званични досијеи српске обавјештајне службе и један чланак од седам куцаних страница које је Станишић написао док је био у притвору у Хагу. У њему Станишић себе описује као човјека који је тражио начин да “упристоји” Милошевића, и признаје да је блиско сарађивао са ЦИА да би заједничким снагама зауздали кризу. “Институционализовао сам сарадњу са америчком обавјештајном агенцијом, упркос општепознатим лошим односима наше две земље”, написао је Станишић. Ова сарадња, према његовом мишљењу, у значајној мјери допринела је деескалацији конфликта.
Бивши агент ЦИА, Вилијам Лофгрен, који је сада у пензији, рекао је да се америчка Агенција обратила Хашком трибуналу са доказима да је Станишић направио много добрих ствари. Истина, Лофгрен не жели да оповргне тврдње из оптужнице против Станишића. “Ако оставимо оптужницу по страни, постоје ствари које је овај човјек урадио а које су у великој мјери помогле да се окончају непријатељства и да се успостави мир у Босни.”
„Београд још носи ожиљке рата, бомбардоване зграде расуте су широм српске престонице, укључујући и угљенисану бетонску конструкцију у Улици кнеза Милоша, гдје се некада налазило сједиште српске Државне безбједности. Станишић је некада сједео у канцеларији на углу, на последњем спрату. На врхунцу је заповиједао са више од две хиљаде људи. Носио је тамна одијела и сунчане наочаре, као прави балкански Џејмс Бонд. Надимак му је био Ледени.
Станишић је ступио у југословенску службу 1965. године, када је земљом владао Јосип Броз Тито. Никада није показивао склоност ни према једној идеологији, чак ни према национализму, али је имао риједак дар за шпијунажу“, пише Грег Милер, цитирајући и ријечи Добрице Ћосића да Станишић није био обичан обавештајац: “Он је био интелектуалац, а не тврди полицајац; био је образован и вјешт, и знао је како се организује тајна служба.”
Управо због тих вјештина, Милошевић је од Станишића направио свог првог обавештајца, упркос неповјерењу које је постојало између њих. А од самог почетка, Станишић је био ријешен да цементира свој однос са ЦИА. „На једном од састанака са Лофгреном, предао му је хрпу папира, укључујући и планове склоништа и других објеката које су српске компаније у Ираку изградиле за Садама Хусеина. Али, исто тако, Санишић је повукaо и одређенe границе. Никада није узео новац од ЦИА, никада није радио са америчком агенцијом на конкретним задацима и никада није начинио ниједан корак који би се могао протумачити као флагрантна издаја свог шефа (Милошевића)“, сматра Милер.
Временом, Станишић је тражио начин како да измјести своје контакте са ЦИА из домена тајних састанака. Много након што су његови тајни сусрети започели, убиједио је Милошевића да му допусти да успостави везу са ЦИА као неку врсту тајног канала са Западом. Тако су тајни ноћни састанци у парку, замијењени дневним сесијама у Станишићевом кабинету. Двојица шпијуна дијелили су смисао за црни хумор. По сопственом казивању, Лофгрен је волио да стане поред прозора и и да усмјери телефон ка небу шалећи се како шаље ГПС координате за ракетни удар.
У писму Хагу, ЦИА описује Станишићеве напоре да смири неке од најексплозивнијих ситуација у босанском рату. У пролеће 1993 године, тврди ЦИА, Станишић је притискао Ратка Младића да бар накратко прекине рекетирање Сарајева. Двије године касније, Станишић је помогао у ослобађању 388 НАТО војника, које су босански Срби узели као таоце, скинули им униформе и везали за дрвеће и мостове као неку врсту људског штита од НАТО бомби. У својим биљешкама, Станишић каже да је он испреговарао ослобађање уз подршку кључних људи из америчке Агенције.
Те исте године, Станишић је интервенисао када су оборени и заробљени француски пилоти. „Младић је одбијао да призна да он држи пилоте заробљеним“, писао је Станишић, „али моја служба је успјела да открије околности и локације гдје су они заробљени и подијелила ту информацију са ЦИА и француским властима. До тада, Клинтонова администрација је већ била дубоко ангажована на дипломатском пољу да оконча рат.“
Станишић је пратио Милошевића у Дејтон, новембра 1995. године, на мировне преговоре, а онда се вратио у Србију да спроведе најзначајније дјелове мировног споразума. На Станишићу је било да убиједи предсједника РС Радована Караџића да потпише документ у коме подноси оставку. И успио је у томе. Холбрук је био у Београду, у Милошевићевом кабинету, и они двојица су Станишићу дали инструкције како да убиједи Караџића да потпише споразум који можете видјети на слици:
За вријеме тајних састанака по јахтама и сигурним кућама, поред ријеке Саве, Станишић је причао свом америчком колеги детаље о томе како изнутра функционише Милошевићев режим. Он је помагао оперативцима ЦИА у потрагама за масовним гробницама и помогао је америчкој агенцији да успостави мрежу тајних база у Босни да би контролисали прекид ватре на терену.
Даг Смит, шеф станице ЦИА у Босни, присјећа се састанка са Станишићем и групом српских званичника из Босне, који је одржан у Београду. „Док је је Станишић инструисао и налагао да сарађују са ЦИА, било је примијетно да се окупљени гости са нелагодом врпоље у њиховим столицама“, каже Смит.
Смит је започео редовно да се састаје са Станишићем. Једном приликом су се видјели на броду на Сави. У једном од његових типично драматичних наступа, Станишић је каснио на док. „Одједном је изронио из тмине са бодигардовима, а већи дио вечере причао је о свом газди.“ Смит каже да је Станишић интензивно оговарао Милошевића. „Стално је причао како је он неискрен и покварен.“ На питање да ли је Станишић био способан да начини ратни злочин, Смит је одговорио: „Мислим да би Станишић увек направио најмање могуће зло.“
У то вријеме директор ЦИА, Џин Дојч, покушавао је да испегла имиџ Агенције која се налазила на удару јавности због због контакта са онима који су починили злочине против људских права. Годинама касније, Дојч је рекао да су управо ти притисци јавности били разлог зашто Агенција није боље одрадила посао по питању продора у терористичке групе као што је Ал Каида.
Али, Дојч никада није имао никаквих проблема са Станишићем. Позвао га је у сједиште ЦИА 1996. године, а план посјете индицира да је Станишић имао више него топлу добродошлицу. Главног српског шпијуна амерички званичници водили су да слуша џез у клубу „Blues Alley“ у Џорџтауну, и возили га на источну обалу Мериленда у лов на птице. Дојч је чак поклонио Станишићу сачмарицу марке „Паркер“ из 1937. године, класично оружје коме ниједан колекционар не може да одоли, а поготову то није могао Станишић који је био страствени ловац.
Но, амерички новинар не пише о још једном поклону који је тада Станишићу уручен, о коме је својевремено писала подгоричка ревија „Исток“. Наиме, тада су Американци шефу србијанске тајне полиције поклонили стотинак најсавремнијих компјутера за потребе србијанске полиције, које ће по повратку у Београд, Станишић инсталирати у кључним полицијским службама. Пошто су у вријеме НАТО бомбардовања у врху србијанске полиције утврдили да готово све повјерљиве информације из њихових компјутера цуре ка НАТО-у, одлучили су да отворе компјутере које је Станишић донио из САД, и у њима су пронашли радио-одашиљаче! Да ли је Станишић знао шта је унутра, непознато је, али је у сваком случају, прије инсталације тих компјутера, морао дати налог својим службеницима да провјере да ли су „чисти“!
Станишићево продубљивање веза са ЦИА постало је извор сукоба са Милошевићем, који се забринуо да ли његов први обавештајац кује завјеру против њега. Почетком јесени 1998. године, Слободан Милошевић је смијенио Јовицу Станишића с мјеста шефа СДБ Србије. Многи су сматрали да се то десило зато што су се, за вријеме Станишићевог шефовања, Шиптари на Косову и Метохији наоружавали практично испред носа некад свемоћне тајне полиције.
На вијест о смјени Јовице Станишића, хор црногорских званичника је почео да жали због тога и да га јавно хвали као „изузетног професионалца“. Многи аналитичари тада су посумњали да Станишића са Црном Гором веже нешто много конкретније од црногорског поријекла. Наводно, Станишић је спасио црнгоорску власт тако што није помогао демонстранте у Подгорици 1997 године, у мјери у којој је то Милошевић очекивао од њега.
После смјене, Станишић се често могао видјети у хотелу „Црна Гора“ у Подгорици. Шешељ га је оптуживао да је био кључна веза између црногорског и србијанског дуванског лобија, те да је заједно са Станком Суботићем умијешан у бројна убиства, па и у ликвидацију Радована Стојичића Баџе.
Године које су слиједиле биле су хаотичне и за њега. Када је убијен премијер Ђинђић, Станишић је ухапшен и држан је у притвору три мјесеца. Онда је без икаквог објашњења и он послат у Хаг. Десет наредних година проводио је путујући између Београда и притворске јединице у Холандији. Суђења су му често одлагана, дозвољавали су му да се враћа у Београд, гдје је лијечио акутну цријевну болест.
Станишића и даље с времена на вријеме виђају у Београду, али већи дио његовог живота се већ срушио. Развео се од жене, удаљио од дјеце и већину времена проводи у болници. „Последњи пут када сам га видио био је на инфузији“, каже Владо Драгићевић, Станишићев некадашњи замјеник. „Када је у добром расположењу, вјерује у излечење, али већи дио времена изгледа као особа која се већ предала. Човјек који је био надређен у свим битним стварима у Србији, човјек који је био важан, кога су сви знали, сада је јако усамљен.“
Хашки суд до краја године завршава са радом. Крајем маја 2013. године, Хашки трибунал је, после десетогодишњег процеса, одбацио све оптужбе против Јовице Станишића.
