Објавио: Горан Даниловић
Пола студената не знају ко је био Љубо Чупић – та анкетна вијест одјекнула је као пуцањ у „рањену прошлост“! И сви смо се забринули! Зашто?
То је сасвим логичан слијед вишка историје и „историјских личности“ у последњих скоро тридесет година! Када плански занемарујете прошлост и стварате „новог човјека“ не може чудити неинформисаност сваког другог студента. Шта мислите колико их „зна“ Горски Вијенац? Колико их у том свијетлу може „познавати“ Његоша? Не говоримо о Лучи Микрокозми! И не покушавамо! Шта се зна о Краљу Николи изузев пјесме; „Краљ Никола на умору…“? Од седам Петровића набројати више од тројице подвиг је за многе који су давно дипломирали? Зашто би студенти знали нешто о Црнојевићима када је и данас њихова тврђава – град руина у којој се легу змије?
Мило Ђукановић је недавно рекао да смо „тумарали по балканским беспућима вјековима“! Из вјекова тумарања ваљда и не треба ништа памтити! Наши студенти се не уче сами – уче их наше генерације. Како смо их научили тако и знају!
Колико је нас чуло за Дола Пивска? И нас су учили сходно потреби. Потреба по потреба, скривање по скривање, и постаће бесмислен сваки прослављени лик из прошлости, а свака жртва узалудна. Лов на Покемоне и Плави кит не иду са знањем. Чега нема на насловној страни новина није се ни догодило. Не може остати у сјећању Љубо Чупић ако је из истог обрисан Јанко Вукотић! Само велики народи памте. Ми се боримо за опстанак!
