Бранкица Станковић је типичан пример таблоидног новинарства, у којем доминира површност, острашћеност или емоционалност, реинтепретација чињеница, псеудоетички нормативи, абитрарност… Врло мало зна о теми о којој говори, не барата чињеницама, не познаје законске оквире у којима се креће тема…
Пише: Раде Јеренић (Ekspres)
Ако неко изгледа као патка, хода као патка, оглашава се као патка, онда је реч највероватније о патки, каже енглеска пословица. Ту дилеме нема. Оно што видиш, чујеш и разумеш је управо то. Није плод индивидуалне уобразиље. Патка је патка. Без обзира на то што она каже да није. Опет је патка и опет је жута. Макар била и она новинарска.
Бранкица Станковић је прошле недеље у “Инсајдер” дебати емитованој на ТВ “Прва”, у разговору са Александром Вучићем, демонстрирала нешто што упорно излаже кроз све епизоде свог фамозног серијала “Инсајдер”. Укратко, врло мало зна о теми о којој говори, не барата чињеницама, не познаје законске оквире у којима се креће тема, али је зато спремна да то јасно и гласно каже и покаже. Вероватно је и сам Вучић био у чуду када је након десет минута посумњао да жена преко пута њега не зна баш о чему прича.
Прва два зицера која му је Бранкица Станковић пласирала у збуњености није искористио, али је сваку следећу шансу закуцао остављајући саговорницу без текста. Ако сте читали Шопенхауреву “Еристичку дијалектику”, знате о чему причамо. Бранкица то сигурно није читала. Видело се из приложеног.
Демонстрација квалитета који поседује Станковићева била је из потпуно истог арсенала, употребљеног у ранијим годинама прегалачког стваралаштва поменуте. Поглавито у серијалу „Инсајдер”, који је и име добио ваљда с намером да благо замирише на пандурско/удбашко/обавештајно средство за специјални рат у српским медијима. Амбициозно замишљен пројекат се претворио у претходницу рада државних органа који би се требали бавити борбом против организованог криминала.
Прво би „Инсајдсер” објављивао, углавном податке из кривичне пријаве, чак и раније, док се пријава креира у генералским главама, а онда би за њима следила асанација терена па оптужнице. Но, резултати на суду су били мршави, или никакви, јер није било довољно чињеница.
Бићемо слободни да помислимо да је Бранкица Станковић највећи таблоидни новинар у Србији. Без икакве потребе за неком дубљом анализом, сама демонстрација њеног умећа, у којој она:
- не влада у потпуности темом коју обрађује;
2. изводи погрешне закључке на погрешним премисама;
3. исказује битан недостатак дијалошке културе (прекида саговорнике, подиже тон, негира чињенице), све то, чак и по стандардима које дефинише Колин Спаркс и Џон Тулох у својој књизи „Таблоидне приче“, у потпуности и без остатка се сврстава у таблоидан вид новинарства. Знамо да се то друштвено-политичким радницима неће свидети, али то је напросто тачно.
Бранкица Станковић је типичан пример таблоидног новинарства, у којем доминира површност, острашћеност или емоционалност, реинтепретација чињеница, псеудоетички нормативи, абитрарност итд.
Иначе, друго име за таболидно новинарство је жута штампа или жуто новинарство. Не верујемо да је Ервин Вардман, уредник „Њујорк преса“, који је сковао овај израз, имао Бранкицу на уму. Али, жуто новинарство је некако термин који се сам по себи намеће када помислимо на патку.
