О сиромаштву би требало више говорити како би се проблеми сиромашних решавали, а не гурали под тепих
Пише: Марина Медојевић ( предсједник фондације Банка хране Црне Горе)
Док се државе чланице УН труде да сиромаштво, као пошаст 21. вијека, ставе под контролу, а ЕУ да смањи број људи изложених сиромаштву или друштвеној искључености, фрапантно звучи чињеница да у Црној Гори постоји огромна незаинтересованост за овај проблем.
Сиромаштво у Црној Гори постало је структурно, дуготрајно и циклично па, тренутно, представља највећи друштвени, економски, социјални, али и политички проблем.
Поражавајуће податке примијетио је прошле године и Међународни монетарни фонд, који је саопштио да се сиромаштво у земљама Западног Балкана посљедњих седам година повећало, а Црна Гора је уз Албанију имала најоштрији раст сиромаштва од појаве глобалне финансијске кризе.
Црна Гора још увијек није изградила инситутиције и механзиме којима би се борила против екстремних видова сиромаштва који се шире као епидемија.
АРМИЈА МЛАДИХ КОЈЕ ИЗДРЖАВАЈУ РОДИТЕЉИ
Влада Црне Горе није послушала препоруке Комитета за економска, социјална и културна права Уједињених нација, које је добила још у децембру 2014. године, да повећа износе социјалних давања и обезбиједи одговарајући животни стандард за социјално угрожене, незапослене, старије и особе са инвалидитетом.
Као последицу лоше економске политике имамо око 52.000 незапослених , 4.400 пензионера са пензијом до 100 еура, док више од 64.000 људи прима разне видове социјалне помоћи. Преко 100.000 пунољетних грађана Црне Горе (нијесу на евиденцији Бироа рада) нема никакве приходе. То је армија људи које издржавају родитељи и који годинама не могу да изађу из зоне сиромаштва.
Посао, социјалну помоћ, образовање, лијечење, кредите, јавне набавке, плаћање пореза, судску заштита, напредовање у каријери, рјешавање стамбеног питања али и квалитет живота одређује само политичка припадност.
ИЗ ЗОНЕ СИРОМАШТВА ТЕШКО СЕ ИЗЛАЗИ
Породице које једном уђу у зону сиромаштва, врло тешко излазе из ње. Сиромаштво се преноси на дјецу, која не могу себи да обезбиједе адекватно школовање, као предуслов неком добром послу који би значио излазак из зоне сиромаштва. Сиромаштво оставља трајне последице на живот дјетета.
Стање је аларматно и Банка хране у свом свакодневном раду уочава све већи број, све тежих социјалних случајева, који се налазе у безизлазној ситуацији, остављени сами без помоћи родбине, пријатеља, друштва и државе. Они који би могли да помогну донацијама ријетко имају жељу да то учине.
Главни проблем сиромашних је немогућност да раде и живе од свог посла. Највише проблема имају они у средњим годинама које нико не жели ни да запосли, а они који имају посао прихватају све услове из страха да га не изгубе.
Међутим, сиромаштво се нигдје у свијету није могло смањити или искоријенити донацијама грађана или хуманитарних организација већ системском подршком државе.
ДРЖАВА БРИНЕ САМО О БОГАТАШИМА
Држава мора показати заинтересованост за живот ,,обичног“ човјека, а не само за бизнис- елиту, коју је сама произвела. Један од начина је и да опорезује луксуз и профит те елите.
Нова класа богаташа настала је, углавном, приватизацијом државе и уништењем привреде, а разарање правног система довело је до стварања културе некажњивости за њих. Ненаплаћивање пореза је само један од примјера.
Уравнотежење буџета на рачун сиромашних је неприхватљиво за једну земљу која се назива земљом социјалне правде. У Црној Гори не постоји воља, а ни интерес да се проблем сиромаштва ријеши.
Није ријеткост ни да се новац одвојен за социјална давања преусмјери на неку политичку активност или финансирање политички подобних запослених у државним институцијама.
БАНКА ХРАНЕ НЕМА УСЛОВЕ ЗА РАД
Банка хране је једина организација у Црној Гори која свакодневно, већ осму годину, волонтерским радом помаже социјално угрожене породице, а да нема ни најосновније услове за рад (канцеларију, аутомобил, магацин). Упркос томе, помогли смо 17.000 породица.
Годинама позивамо Владу да пружи помоћ у отварању народних кухиња у свим већим градовима, као и социјалних продавница. Социјалне продавнице су радње у којима угрожене породице по бенефицираним цијенама купују основне животне намирнице и хигијенска средства.
Важно је и да се законском регулативом санкционише бацање вишкова хране (произвођачи, маркети, ресторани, пекаре, заплијењена храна на царини) која би могла да буде дистрибуирана најсиромашнијим грађанима преко народне кухиње.
Суочавамо се са огромним бројем захтјева за помоћ од стране породица које не могу да обезбиједе ни најосновније услове за нормалан живот. Међутим, ми само гасимо пожаре сиромаштва у Црној Гори али, сами, овај проблем не можемо ријешити.
Наша мисија није препозната код државе као важна, а чак нас и национална награда за филантропију „ИСКРА “ заобилази годинама, што изазива чуђење код свих који прате наш рад.
Награда није нешто чему тежимо али лијепо би било да се уважи рад око 3.000 волонтера наше организације.
МЕДИЈИ НИЈЕСУ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ
Банка хране је понудила Влади читав низ мјера за решавање проблема сиромаштва али је питање да ли је Влада заинтересована за то јер се много лакше манипулише сиромашним грађанима.
Поред незаинтересованости Владе, морам напоменути и незаинтересованост медија да објављују апеле за помоћ у последње вријеме.
Смањивање сиромаштва није само корист појединца него и друштва у цјелини. То није трошак већ инвестиција. Мање сиромашних значи мање трошкова здравствене заштите, мању стопу криминала, образовану радну снагу…
Остаје нам да се надамо да ћемо изаћи из овог зачараног круга сиромаштва и да ће држава, коначно, почети да се понаша одговорно према својим грађанима.
