Пишу: Наташа Анђелковић, Вања Мариновић, Ђоко Кесић
Комунизам је чудо невиђено, моћ отета од богова производила је нова морална и социјална начела претварајући их у светоназоре, каноне важније од оних из Књиге постања. Броз, страхујући од Срба као најопаснијих противника његовог поретка, диктатом је стварао нове нације и државе, верске заједнице – крнећи српски национални простор. Све је то сликовито и уверљиво описао Бранко Ћопић у Николетини Бурсаћу, где Николетина једног јутра саопштава мајци: “Мајко, нема Бога”. “Како, Ниџо, Бог с тобом?! Откад то па нема Бога?” “Од јутрос, рекао десетар.”
Броз је најплодније тло нашао, како каже познати историчар Предраг Ј. Марковић, у “вероломном црногорском карактеру”. Још једна карактеристика људи са тог поднебља је изграђена склоност ка избору лукративних занимања у животу. Тумачећи притом закон који дели делатности на оне са ове или оне стране прилично флексибилно. Што би рекао друг Стари, “не треба се држати закона као пијан плота”. Отуда велики број Црногораца и у криминалним круговима где врло брзо успостављају примат који је сада, богуми, прерастао и европске оквире.
Када је завршен Други светски рат, као уосталом у сваком рату, важило је правило, победнику припада плен. Тако је и било. “Први црногорски десант на Дедиње” десио се 1945. Нису само Црногорци те године шљегли на Дедиње, било је ту Крајишника, Херцеговаца, Личана, Банијаца… Али, за разлику од поменутих племена, и братства су ту направила нову симбиозу с циљем да буду јуначнији, чојственији, већи и утицајнији од других.
Црногорци су у свему подражавали Броза. Он никад није имао своју кућу, живео је увек у отетој. И они. И кад би зидови вила са Дедиња, у које су упали, кад би ти зидови умели да приповедају, била би то митска гусларска епика о брђанском владалаштву (Макијавели је аматер), ко је први међ нама, о убиствима, славопојкама, нарицаљкама, каријеризму, намештању, подметњу, о генералским и амбасадорским постављењима – ко коме – ко је несој а ко војвода или сердар, кога би ваљало одморити на Голом отоку…
Други десант на Дедиње догодио се у време Државне заједнице Србије и Црне Горе, кад је српска политичка врхушка држала и тетошила Црногорце у Београду као егзотичне кућне љубимце, било им је све дозвољено, а ДИПОС је био најомиљеније састајалиште Црногораца. Уосталом, колико Црногорцима приличи Дедиње најречитије говори случај једног високог функционера, био је министар у Подгорици, па њихов амбасадор у једној великој земљи, има вилу на Дедињу, што му уопште није сметало да украде мобилни телефон човеку поред себе, на киоску – све забележила видео камера!
Координатор Мреже за реституцију Миле Антић каже да је први значајнији “десант” насилних Црногораца (не само њих) на београдско Дедиње извршен и пре формалног окончања Другог светског рата.
– Као припадници међународне злочиначке организације, потпомогнути совјетском војном силом, по опробаним и специјално разрађеним упутствима злогласне Коминтерне, здушно су допринели масовном одузимању живота и потом имовине, невиних грађана. Од покретне имовине, па до кућа, станова. Пеко Дапчевић је упао у кућу Савчића у Ужичкој улици, а касније се преместио на имање покојног Милутина Станојевића, индустријалца у Толстојевој, коме је имовина иначе одузета за потребе изградње амбасаде. Генерал Васо Јовановић обрео се на Булевару мира 65, а Јова Поповић у Толстојевој 9 – започиње причу Антић.
-Партија и служба наставиле су да расељавају грађане и насељавају своје кадрове, па се тако крајем осамдесетих на Дедињу појавио и Жељко Ражнатовић. Међутим, свакако најпознатији становник Дедиња био је Слободан Милошевић, који је приграбио једну кућу коју је услед „ничим изазване“ инфлације откупио за симболичну накнаду – објашњава наш саговорник.рема његовим ријечима, ту долазимо до суштине, циљеви оваквих десанта су били и остали окупација, узурпација, експлоатација, потом и брутална крађа и препродаја земљишта.
-Случајност или не, могуће и сходно израженом мишљењу истакнутог српско-црногорског академика, да је и у 21. вијеку у људској природи да отима, тог трагичног српког 11. септембра 2009. године Борис Тадић здушно подржавао а потом и потписао пропис по коме земљиште на Дедињупоклања његовим сународницима, партијским друговима и наравно свим оним другим „ослободиоцима“, или како то суштински јесте – узурпаторима, отимачима, експлоататорима и лоповима.
Своје парче неба и понешто земље на Дедињу и даље проналазе сви виђени тајкуни, адвокати и политичари, поријеклом Црногорци, Херцеговци и Косовари. Међутим, ђетићи и даље имају примат. За причу о томе како Црногорци у Београд’ најдаље догурају, најилустративнији су примјери двојице предсједника (Слободана Милошевића и Бориса Тадића), као и некадашњег премијера Радомана Божовића.
Занимљив податак, који не смемо изоставити, јесте да је Слобину вилу у Толстојевој прошле године купио црногорски кошаркаш Никола Пековић, тако да је остала у ‘фамилији’.
На овом чувеном београдском брду скућили су се и бизнисмени пореклом ‘одоздо’ – Милан Беко, Мирослав Мишковић, Миодраг Костић Коле, Војин Лазаревић, Предраг Ђуровић, Данко Дунић, Милија Бабовић, Рајко Таушан, али и својевремено бизнисмени с оне стране закона Андирја Драшковић и Дарко Шарић.
У комшилуку су им и бројни адвокати сународници. Онда није ни чудо што кажу – „Ил’ Цетиње ил’ Дедиње, трећег нема!
(извор: Експрес)
