Поштовани господине Спајићу, својом објавом на друштвеним мрежама, поводом 13. јула, Дана државности Црне Горе, забринули сте моју маленкост: чему тежимо као друштво, шта вреднујемо и за шта сматрамо да се треба борити.
Истичете, по ко зна који пут, да би све наше будуће борбе требало да буду усмјерене ка већим платама и пензијама. Та ваша изјава, на први поглед, дјелује као политички коректна и прагматична порука. Међутим, управо у тој прагматичности лежи опасност да се занемаре дубље, суштинске вриједности које одређују један народ и његову историјску и духовну вертикалу.
Проблем са редукцијом људских тежњи на економски бољитак јесте тај што се тиме губи визија о човјеку као бићу које не живи само од хљеба.
Ерих Фром у својој знаменитој књизи „Имати или бити“ управо то разобличава: кад се човјек опредијели да тежи искључиво имању, а не бивању – у смислу развијања сопствене личности, морала, емпатије и смисла – он почиње да се удаљава од суштинске човјечности и све више личи на животињу.
Ваша порука, колико год била добронамјерна, ризикује да подржи тај „дух потрошачке ере“ у којем се људска срећа мјери бројем евра, а не дубином односа, слободом мишљења, љепотом културне баштине.
Знате вјероватно за Његошеву пјесму “Орао и свиња“. Његош тим контрастом симболично приказује вјечиту унутрашњу борбу човјека: тежњу ка висини духа, слободе и части (представљену орлом), наспрам призмених, материјалних, приземљених жеља (оличених у свињи). Тај симболички јаз између орла и свиње актуелнији је данас него икад. Ако власт својим вредносним системом храни свињу у нама, а гладним оставља орла, онда ће и наша будућност бити у блату, а не у висинама.
Наравно, нико не спори да су економска сигурност и бољи животни стандард – важни. Али, они морају бити средство, а не циљ. У том смислу, борбе за веће плате и пензије не смију искључити паралелну и можда још важнију борбу – за достојанство, правду, правну државу, културу дијалога, за људска права и слободе, за помирење у овом подијељеном друштву.
Црна Гора са свим својим историјским слојевима и ранама, потребује много више од „европског стандарда“ – потребује европски дух, али и сопствени идентитет, дубље вриједности и унутрашње помирење.
Зато би било пожељно да у својим порукама не заборављате да је људска срећа цјеловита само онда када обухвата и материјално и духовно. И као што је Фром рекао, пут од „имати“ ка „бити“ је тежак, али је једини који води у благостање. А на тај пут би требало да крене и Црна Гора, не забораваљајући своје коријене, своје симболе и своје орлове.
