КАКО НАС ПОСТЕПЕНО УВОДЕ У СВОЈЕ БРАТСТВО ПЕДЕРА

ЈЕВРОПСКИ ПУТ: Модерна верзија штапа и шаргарепе!

1796

Пише: Љубиша Морачанин

Сјећате ли се сцене из филма „Љепота порока“ Живка Николића, у којој сићушни и ћелави Боро Стјепановић средњим прстом мази маљавост и набусите руке Миме Караџића, изговарајући реченицу „Неће ти фалити ни меда, ни млијека!“

Е, на сличан начин нам се данас обраћају комесари за проширење Европске уније, обећавајући нам приступ фондовима и другим благодетима ЕУ, уколико прихватимо све њихове стандарде, па и онај о беспоговорном поштовању припадника ЛГБТ популације. Савремена верзија старе технике „штап и шаргарепа“. Многи су касно схватили да ћемо добити к…. умјесто шаргарепе!

Не само прихватање, промовисање и глорификовање сексуалних перверзњака (кроз медије и школске програме), већ читав процес кроз који пролазимо на путу ка чланству у Европској унији, тјера нас на одрицање од нашег система вриједности, од хришћанског морала, од закона природе, стварајући од нас мекушце спремне да пристану на све зарад бољег материјалног живота, а све под мотом „политичке коректности“.

– Вјечно слагање са физички јачим, савијање пред ауторитетом, природна слабоумност, фасцинираност туђом снагом, цинизам, жеља за моћи, крајност у пројектованости и сексуална изопачења, све су то психопатолошке одлике “политички коректног” карактера – објашњава психолог др Мила Алечковић. – Сви би они да “спавају са великом силом”, као некада дио окупиране Француске са Хитлеровом Њемачком. Психолошки и клинички гледано, “политички  коректно” је слика свијета незрелих и уплашених личности самазохистичком подлогом карактера, односно неразријешеним Едипалним конфликтом.

ПЕДЕРИ – ТЕМЕЉ ДЕМОКРАТИЈЕ

Педери су, од давних времена, сматрани основом демократије и многи тирани су их се плашили, јер су везе међу љубавницима биле јаче него послушност према тиранима. Атенеј даје примјер атинских љубавника Хермодија и Аристогетона, којима је приписана заслуга за свргавање тиранина Хипије и успостављање демократије.

Држава има користи од ових веза, тврде антички писци. У војном организовању, љубавници су се борили један до другог, какав је био принцип организовања Тебанске свете чете, састављене

од 150 парова љубавника. За ову чету се тврдило да је непобједива, све до битке код Херонеје, када је последња остала на бојном пољу.

Принцип је објашњен тиме што jе љубавник освајао на бојном пољу како би исказао своју храброст и како би заштитио свог љубавника.

Политичари из античког времена за које је забиљежено да су имали истополне везе, били су: Солон, Пизистрат, Хипија, Хипарх, Темистокле, Аристид, Критија, Демостен, Есхин, Паусанија, Лисандар, Агесилај, Поликрат, Хиреон I, Агатокле, Епаминонда, Пелопида, Архелај I, Ф илип II Македонски, Александар Велики.

Већина историчара се слаже да су истополне везе биле честа појава и у старом Риму, те да су и поједини римски цареви имали такве везе. Тако су римски цареви Нерон и Елагабал били у вези са својим мушким  робовима.

Са доласком хришћаства и његовим прихватањем као државне религије, римска држава је почела  непријатељски да гледа на истополне везе.

ТАЈНО БРАТСТВО ПЕДЕРА

Једно од опасних својстава хомосексуалаца је да они дјелују, посебно у англосаксонским земљама, као тајно братство, помажући једни другима у успону на утицајне положаје и спречавајући напредовање оних који нијесу изопачени. Ова завјера се проширила цијелом планетом, инфилтрирала се у медије, филм и државне кабинете, постоји у затворима и у војсци, посебно доминира у умјетности – литератури, позоришту и музици.

„Тајм“, је писао о Хоминтерни, хомосексуално интернационалној мрежи, која је имала толики утицај да је успос авила контролу над више познатих телевизија у Америци и Енглеској. Новиинар „Тајма“ сумња да је у току хомосексуална конспирација да се стекне доминација у умјетности и  другим областима, па констатује:

„Геј-шеф користи свој утицај да помогне геј-пријатељима. Свијет музике, свијет позоришта, умјетнички свијет, сликарство, балет, свијет моде, одијевања и фризуре, а све више и политике – све те области су у потпуној доминацији Хоминтерне!“

Д. А. Нобл у својој књизи „Хомосексуална револуција“, са поднасловом: „Перверзњачки цинизам и злурадост према друштву и нацији, као болесна пакост оних које је средина одбацила и препознала као наопаке и гадне људе“, анализира утицај хомосексуалаца у Енглеској 70-тих и 80-тих година:

„Њихова огорченост произилази из осјећања мање вриједности. Они су кривци за моралну и политичку климу која је Енглеску довела у страшну невољу, инфицирајући прво младе људе на Оскфорду, Кембриџу и другим високошколским установама. Не бити патриота, игнорисати морал, исмијавати се војсци, бити атеиста и бити у погледу секса перверзан – то је чинило прогресивну и декадентну личност тадашње Енглеске. Све је то била голема сатанска обмана која је уништавала душе и нагризала друштво.“

Двојица водећих социјалиста, Лејтон Стрејчи и Џон Мејнард Кејнз, били су хомосексуални партнери и подједнако заинтересовани за завођење младих људи на странпутицу, доприносећи паду некад здравог британског друштва.

Грофица Р.Г.Валдек, у својој књизи „Хомосексуална интернационала“, даје приказ политичких скандала и штете коју су хомосексуалци, у последња три вијека, нанијели Француској, Енглеској и Њемачкој, а чији су протагонисти дипломате. Она напомиње да је само у 1952. године из Стејт Департмента протјерано 119 хомосексуалаца и говори о њиховој опасној завјери: „Спојени идентичношћу својих забрањених жеља, чланови ове хомосоксуалне интернационале представвљју конспирацију свјетских размјера против цивилизације.“

Уредник “Гласа слободе“, Френк Капел, показује да средином 70-тих година хомосексуалци нијесу били ништа мање ушанчени у Стејт Департменту. Он даје приказ активности Хенрија Кисинџера, кога су либерални медији представили као дипломату  чаробњака. Кисинџер је отворио врата, буквално, стотинама хомосексуалаца да ступе на највише функције на којима се одређује владина политика, почев од неприкосновеног педера Џејмса Сатерлина кога је именовао за главног и нспектора служби САД у иностранству. На крају је морао да поднесе оставку због сексуалних (геј) афера.

ЕУ – ХОМОСЕКСУАЛНА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Последњих година се, пак, због таквих ствари не подносе оставке, напротив, о чему свједочи случај несуђеног министра правосуђа и полиције ЕУ, Рока Бутиљонеа, кога је Европски парламент одбио, у последњем тренутку, зато што је изјавио да је хомосексуалност – гријех! С друге стране, њемачки вицеканцелар и министар спољних полова, Гвидо Вестервеле, склопио је законску везу са својим дугогодишњим љубавником, бизнисменом Михаелом Мронцом, али нису били дуго у браку, јер је Вестервеле лани преминуо, недуго после „меденог мјесеца“.

Најпознатији актуелни примјер гдје је политичар хомосексуалац јесте случај луксембуршког премијера Гзавијеа Бетела који се оженио белгијским архитектом Готијеом Дестнеом. Њих двојица су се вјенчали само годину дана након што је парламент ове мале краљевине одобрио истополне бракове. Бетел је тада изјавио како има само један живот и да не жели да се крије. Премијер Луксембурга је иначе веома цијењен и вољен у својој земљи.

Међутим ни ово није усамљени примјер. Наиме, 2010 године се премијерка Исланда Јохана Сигурдардотир вјенчала са својом партнерком Јонином Леосдотир. Јохана је до скоро обављала функцију исландске премијерке. Она је прва жена на високој функцији у овој нордијској држави која се јавно декларисала као хомосексуалац и са тим никад није имала проблема. Она из првог брака има двојицу синова, али се развела од свог мужа.

Ирска је почетком љета добила новог премијера, Леа Варадкар, који је са 38. година постао најмлађи предсједник владе те земље и први који се отворено декларише као хомосексуалац.

Министара и других високих политичара европских земаља, као и бирократа ЕУ, има на десетине који се изјашњавају као припадници ЛГБТ популациеј (а колико још има прикривених), па је био ред да и Србија и Црна Гора, које су на путу ка ЕУ, добију високорангиране „педере“. Тако је декларисана лезбејка Ана Брнабић постала премијер Србије, а у Влади Црне Горе, јавна је тајна, три министарске фотеље заузимају хомосексуалци.

Дакле, ако се изјасни против хомосексуализма, политичар у данашњој Европи, запечатио је своју каријеру; ако је геј – сва врата му се широм отварају.

Није Слободан Милошевић учинио Србе „хомофобним”, како наивно вјерује Тамара Лукшић Орландић, помоћница омбудсмана Србије, већ је то заслуга хришћанства које жестоко осуђује ову огавну појаву. Има ли бољег примјера од судбине Содоме и Гоморе.

У хришћанској и исламској традицији, Содома и Гомора су постали синоним за окорели гријех (блуд, содомија и хомосексуалност)., а њихов нестанак са испољавањем Божијег гњева.

Чека ли Црну Гору и Србију – судбина Содоме и Гоморе?