Под утицајем италијанске обавештајне службе, неколико црногорских политичара, краљевих присталица, пошто су схватили да у новој држави неће имати онакву власт и повластице као у вријеме господареве државице, одлучили су се на побуну. До неких значајниј борби дошло је само на прилазима и периферији Цетиња, и трајале су непун дан!
Пише: проф. др Александар Стаматовић
Проблематика актуелне серије „Божићни устанак“ може се посматрати са више аспеката. Први је тај да је историјска свијест најбитнији дио друштвене свијести. У савременом добу, увелико је заживио процес тзв. масмедијске историје. Иза водећих мас медија стоји владајућа елита и смишљено пројектује пожељну историјску истину која треба да потврди правилност њених ставова.
Свакако да филмски радници имају право на умјетничку слободу израза, и ту сферу не желим да коментаришем, јер нијесам компетентан за њу. Али, уколико се производи филмско или позоришно остварење са историјском тематиком, онда се подразумијева да се мора поштовати макар минимум историјских факата, јер без тога такво остварење представља смишљену лаж, са предумишљајним циљем да се пројектује историјска фикција у служби актуелне политике. То тим горе ако се са њом распаљује национални или државни шовинизам.
Неспорна је чињеница да је највећа већина становништва Црне Горе жељела уједињење са Србијом и осталом српском браћом, а такође и осталим Југословенима. Жељела је то и државна елита Црне Горе на челу са краљем Николом. Међутим, историјска несрећа краља Николе била је та што је он био владар једне мале државе, без универзитета, практично без икакве привреде, уз то пасивне, која није могла на себе преузети улогу српског ујединитеља, јер тог капацитета није имала.
Слутећи развој догађаја, краљ Никола стога у Првом свјетском рату почиње водити сепаратну политику очувања своје мале државице и своје мале крунице. Међутим, одлукама Крфске декларације из 1917. године и формирањем Црногорског одбора за народно уједињење на челу са Анрдијом Радовићем у Женеви, он бива остављен по страни и изолован од главних збивања, да не може утицати на њих.
Тешко је замислити Црну Гору ван општег тога српског и југословенског уједињења тада, јер је то био процес пројектован од већине великих сила побједница у рату, првенствено Француске. И сама царска Русија је послије Балканских ратова жељела елиминацију мале црногорске државице, ради остварења формирања велике југословенске државне заједнице. Не треба заборавити да је управо Русија била главни покровитељ Црне Горе и краља Николе.
Божићна побуна представља комбинацију неколико фактора. У првом реду то је утицај краља Николе код својих присталица у Црној Гори, како би спасио круну. Други је личне природе неколико политичара, краљевих присталица, који су схватили да у новој и великој држави неће имати онакву власт и повластице као у вријеме господареве државице. Трећи и најзначајнији фактор је утицај италијанске обавјештајне службе и новинара Балдачија, који је тада боравио у Црној Гори и иницирао дизање устанка ради остарења италијанских интереса.
Италија је по завршетку Првог свјетског рата била у сукобу са новом државом Краљевином СХС, због апсирација на Истру, Ријеку, Задар, Кварнерска острва, па чак и цијелу Далмацију, што су јој обећале Француска и Британија да би ушла у Први свјетски рат.
До неких значајнијих борби дошло је само на прилазима и периферији Цетиња, и трајале су непун дан! Устаници су били војно прилично неорганизовани, без јединствене команде, а иницијатор побуне црногорски министар Јован Пламенац, ноћ уочи устанка, побјегао је из Црне Горе. Он, и људи око њега, заправо нијесу имали неку значајнију политичку визију што се жели постићи устанком.
Устаници који су опколили Цетиње, такозвани зеленаши, после неколико часова борбе, били су разбијени од малобројне посаде српске војске и бјелаша (присталица безусловног уједињења).
Бјелаши су формирали паравојну групацију, односно Народну гарду, састављену углавном од црногорске омладине, коју је фантастично носила идеја уједињења. У исто вријеме, дошло је до мањих пушкарања око Ријеке Црнојевића, Подгорице и Никшића. Тако је за пар дана овај „устанак“ пропао.
