Пише: Донко Ракочевић
Јуче, на Богојавење, читао сам књигу др Жарка Видовића „Литургија и модерна епоха“. У њој сам пронашао „Посланицу Србима“ коју је група од десетак руских интелектуалаца, водећих славјанофила, написала 1860. године. Све што су тада савјетовали Србима, потребно нам је као насушни лијек и данас. После посланица из Светог писма, ја не прочитах мудријих и кориснијих савјета. Давно је неко рекао да ти Бог пошаље праву књигу у право вријеме.
Прије него што цитирам најзанимљије дјелове из „Посланице Србима“ која је написана на укупно 97 страна, да кажем неколико реченица о славјанофилима. Славјонофили су, вјерни византијској традицији, усвојили битно начело Римског права (тј. византијског); оно гласи: Држава је правна установа, и зато у држави на власти могу бити једино закони, а не људи, групе, појединци или сам цар. Ти закони важе подједнако за све, па и за цара. Сви држављани су слуге закона, а цар њихов највећи слуга. Његова дужност је да чува спровођење закона, а не да спроводи своју личну власт. Због тога су славанофили дошли у сукоб с руским царем и руском владом.
Насупрот славјанофила, постојали су панслависти, који су подржавали руски царски империјализам. Славјанофили, пак, не теже јединству Словена у једној држави, него проповиједају љубав према Словенима и љубав Словена. Отуд је одлучујуће оно грчко „фил“ – онај који воли! Панслависти („пан“ – све) напротив истичу Русију као примјер који Србија треба да слиједи: управо царско самодржавље, потчињеност цркве држави и насилну националност. Још од Петра Великог, Руска православна црква не служи народу него само моћи државе, сматрају славјанофили.
На линији славјонофилских схватања, био је и највећи руски интелектуалац у 20. вијеку, Александар Солжењицин:
„Духовни живот народа важнији је од обухвата његове територије или чак привредног богатства. Оздрављење и благостање народа неупоредиво је драгоценије од било каквих спољних престижних циљева. Русијa не располаже залихом културних и моралних снага за асимилацију свих крајева гдје живе Руси. Правити велику империју – значи измртвљавати свој сопствени народ. Извор снаге и моћи друштва је духовни ступањ живота, а не величина територије, снага оружја или ефикасност привреде. Ако су нацији пресушиле духовне снаге – никаво најбоље државно устројоство, никакве нове територије и никакав индустријски развој неће је спасити од смрти. С трулом дупљом, дрво не стоји. “
За руске славјанофиле нема никаквих културних вриједности у вјери и обичајима Руса прије примања хришћанства, тј православља. Пагански период нема за славјанофиле никакаве вриједности. Оно што они сматрају руским почиње тек с примањем хришћанства. Јер, аутентичну човјекову природу открива људима само Христос, и човјеково оздрављење и усавршавање је обраћење Христу. Једини документ прије примања хришћанства за Русе треба да буде Јеванђеље.
Ево, коначно, најзанимљивијих порука из „Посланице Србима“:
„Драга браћо по роду и духовна браћо у Христу. Лијепи почеци, показани сјајном храброшћу обећавају вам лијепу будућност. Али, очекују вас искушења ни мање опасна ни мање тешка од оних у ослободилачким ратовима. Наиме, слобода намеће народу велике дужности, па ако их не извршите, за то више не може пребацивати кривицу на поробљиваче. Јер, многи који у невољи ропства умију да сачувају достојанствпо, подлежу саблазнима среће и благостања у слободи. Мада наша искушења нису тежа од ваших, ми вам се обраћамо савјетима да не понављате наше, руске грешке.
Највећа опасност једном народу пријети од тога да се погорди, да буде самоувјерен, да се хвали. То може да вам донесе пропаст, као што је донијело Риму и Грцима. Но, исто тако горди су и Руси. Чиме се Руси хвале? Тиме што је њихова територија највећа на свијету, од Балтика до Пацифика! Хвале се материјалном силом, а не духовном. Од Запада примају управо ту очараност материјалном силом. Тако Русија јача своју војну силу, плаши друге народе, неправедно шири своју територију. Она не уводи права, не чува правду, не кроти насилнике, не штити слабе и нејаке, не увишава дух, јер све то сматра залудним.
И ви браћо Срби лако можете пасти у такво искушење према другој словенској браћи и другим народима, ако се погордите. Нису ваша браћа и сусједи криви што имају вјеру другачију од ваше, нити је ваша заслуга што имате своју вјеру. Нема разлога да се тиме гордите и да се над другима узвисујете. Не вређајте друге који су још у ропству: није ни у чијој пририоди да буде роб. Не гордите се, јер ако сте се и одликовали јунаштвом, помислите колико је у историји записано и ваши недјела! Ваши преци су страдали и поробљени због безакоња својих. Боље је на уму имати своје грешке, него се гордити својим подвизима и стално тражити признање за њих. Подвизи које сте учинили – само су добар почетак. Чувајте се од грешака које смо ми Руси чинили и чинимо.
Највећа срећа коју имате није у вашој сили, него у вјери православној. Вјеру треба чувати, а не силом се хвалити и силу показивати. Јер, хришћанство не ниче из силе, па се силом не може ни чувати и ширити. Вхера је дјело духовне слободе и она не трпи принуд. Вјери не треба мач. Зато поштујете слободу савјести свих људи. Ако неко и лаже, њему о главу. Ако је истина заиста на вашој страни, онда се не би смјели бојати лажи других, него своје мржње коју могу да произведу туђе лажи. Боље и да се понижавате, ако треба, него да мрзиоте. Јер, Бог се не јавља у моћи побједника, него у љубави човјека, као тајна љубави којом је Христос спасио људе.
Љубав не врши насиље, негов јеру препушта слободи човјекова савјести. Нико не смије бити прогањан због различите вјере. Ни због заблуде не смије бити прогањан. Нека човјек друге вјере, па и иновјерац, буде у вас као гост, окружен пажњом, али не толико да вам он буде судија! Та права му не дајте!
Једнакост нека вам буде највеће благо. Нека се нико не горди ни богаством, ни поријеком, ни заслугом предака. Сачувајте природност, једноставност, простоту душе, братску солидарност и друге традиционалне вриједности. Строго судите, али не вређајте никог сумњом. Као хришћанима православним, нека вам правда буде изнад свега. Не служи на част успјех постигнут неправдом и протекцијом. Не може се одбра намјера оств аривати неправденим средствима. Не можеш ни језуиту ни Аустријанца побиједити лукавошћу, већ само истином и отвореношћу.
Створили сте своју власт, али чувајте слободу мишљења, говора, писања, јер без тога народ губи снагу.Без тих слобода умире све, посебно правда. Без њих власт је слијепа!Те слободе треба чувати не само од власти, јер није смао власт спремна да те слободе погази, него и смаи ви. Чувајте те слободе и од вас самих.
Поштујте свештенство, али му не дајте да се узвисује над вама, јер црква сте ви, а не само они. Латинско свештенство сматра црквом само себе, а не вјернике. И међу православним свештенциима има их доста који се понашају као да припадају Латинској цркви.
О свему овоме смо вам говорили не из наше гордоти, него зато што смос ами грешили и грешимо, па вам говоримо из искуства наших грешака и стидећи их се. Напротив, откривајући их вама, желимо да се не поведете за нашим рђавим примјером.
Нека Србија буте сретна и силна, на радост свих Словена и уважена од свих народа. Примите наш братски поздрав!“
Шта на крају рећи? Ништа! Слажем се са сваком реченицом коју су изрекла браћа славјанофили. Велико им хвала! Давно су написали ово писмо, али њихове поруке су и данас веома актуелне.
Бог се јави!
