знамените личности

ДИВ СА ОЛД ТРАФОРДА: Бранко Рашовић из Куча!

5361
Бранко Рашовић, горе, четврти с лијева

разговарао: Зоран Шећеров

Србин из Куча, Бранко Рашовић (рођен 11. априла 1942. у Подгорици), члан чувене генерације Партизанових беба, са којом је наступио у финалу Купа европских шампиона против Реал Мадрида у Бриселу (маја 1966). На полуфиналној утакмици тог такмичења против Манчестер Јунајтеда добио је надимак Див са Олд Трафорда, због свог летећег стила игре главом, пошто је много времена на том мечу провео у ваздуху заједно са Васовићем и Шошкићем.

Фудбал је играо уз осмех и с пуно љубави у Будућности, Партизану и немачкој Борусији из Дортмунда, као и свим селекцијама некадашње Југославије, почев од омладинске, преко младе, до А тима.

После играчке каријере, јер је тако планирао, посветио се тренерском послу. Од првог до последњег дана радио је као фудбалски стручњак у Партизану, чиме је још једном исказао не само пуку приврженост већ и поштовање према клубу који бескрајно воли.

Сада је пензионер, удовац, живи у Београду, отац је два сина и поносни деда троје унучади. Сви они, како каже, чувају га и пазе као бебу, а он у свим сећањима, доследан себи, углавном прича само о лепим стварима пазећи да несмотреношћу или исхитреним закључком не повреди некога. Разговарамо уз пуно осмеха и гледајући се у очи, у миру његове терасе стана у београдској Охридској улици.

Недавно, 11. априла, напунили сте 76 година. Како се осећате?

“Сјајно, оперисао сам крајнике, катаракту, лигаменте колена и да не набрајам даље. За ове године сам здрав човек. Идем сваки дан на стадион, некада сам тамо трчао а сада само шетам. Фудбал углавном гледам на телевизији, а уживо једино и само мој Партизан.“

Почели сте у Подгорици, били сте изузетно талентован играч, омладински репрезентативац.

“У Подгорици су тада сви играли фудбал, кошарка је била у пеленама. Иза гимназије су постојала два терена, било је ту близу и стадиона, играло се од јутра до сутра. Сећам се, наша два драга професора, један је предавао историју а други предвојничку обуку, такође су волела фудбал и онда су правили распоред часова тако да смо као разред у коме је било неколико добрих фудбалера на крају дана један за другим имали час историје а онда предвојничке. Наравно, сви заједно смо уместо у клупама били на терену и играли жестоке утакмице два пута по 45 минута. За нас који смо носили дрес јуниора Будућности био је то додатни тренинг, а да се магија не би прекинула, професоре смо куповали додајући им лопту као на тацни како би дали што више голова.”

И Ви сте на почетку своје фудбалске приче били голгетер?

“Јесам и то добар, тресао сам мреже са лакоћом. Међутим, због висине тренер јуниора Будућности Василије Дармановић је одлучио ме врати назад и тако сам за сва времена уместо да будем голгетер постао центархалф.“

Испоставило се добар центархалф. Као изузетно талентован фудбалер, први професионални уговор потписали сте са 18 година.

“Јесте, као центархалф имао сам ту велику предност јер сам као бивши нападач знао како се у нападу понаша нападач. Кад год је неко хтео да ме дрибла, ја сам, захваљујући томе што сам некада играо у навали, са лакоћом и без фаула узимао лопту. По потписивању професионалног уговора постао сам одмах првотимац Будућности у којој су тада ведете били браћа Фолић, чувени Гардашевић и остали. Али желео сам више. Кад год смо гостовали у Београду, трудио сам се да одиграм што боље, да ме што пре запазе људи из Партизана или Звезде.“

Звала Вас је и Звезда, отишли сте у Партизан?

“По истеку уговора морао сам да одлучим где ћу, многи су били заинтересовани. С Партизаном сам годину дана пре као појачање био на једномесечној турнеји по Мексику. Иван Ћурковић и ја смо на том изазовном путовању били гости црно- белих. Истог дана смо, нешто касније, дошли и у Партизан, он из Мостара ја из Подгорице, постали пријатељи, касније се и окумили. И данас се поштујемо и посећујемо. С поносом истичем како имам кума почасног конзула Сејшелских острва у Француској.”

Ви сте заправо били коцкица која је недостајала у шампионском мозаику црно-белих. Стварала се генерација која је имала задатак да направи резултат.

“Истина је, недостајао им је играч мојих карактеристика. Имали су они доброг центархалфа, али мало постаријег, спорог и склоног боемском животу. Требао им је неко бржи, млађи, одговорнији и у дуелима бескомпромиснији. Имао сам и другу вредност, а то је спортски живот упркос изазовима које са собом носи велики град. Тек у 27. години кад сам отишао у Дортмунд почео сам да пијем. После вечере играчима су служили пиво или вино. Ја сам изабрао пиво и тако постао мангуп на крају каријере.”

Има много оних који тврде да је халф линија Бечејац, Рашовић, Васовић, заправо најбоља халф линија свих времена у југословенском фудбалу па и шире.”

“Није лепо, поготово у овим мојим годинама да се човек хвали, али се радујем кад неко каже то што сте ви сада изговорили. И још лепше што нисте једини који то говори. Били смо стварно један битан део изузетно моћног тима црно-белих који умало није освојио Европу, који је заправо незаслужено изгубио финале.“

То велико финале КЕШ играло се 11. маја 1966. у Бриселу. Партизан је чак и водио против великог Реала, али није победио. Зашто?

“Клуб није био велики, управа клуба није била на нивоу вредности тима. И управи и стручном штабу недостајала је ауторитативна личност из света фудбала. Требало је да победимо Реал, били смо бољи тим, говорио сам то и онда, говорим и сад. Догађале су се и чудне ствари, недопустиве за озбиљан клуб, као што је продаја већег дела екипе пре самог финала или наговарање произвођача копачки да у финалу за симболичан новац носимо њихову опрему.”

Када призовете у помоћ сећање, како је то све изгледало у Бриселу, остаје и питање како сте се припремали и о чему сте размишљали уочи тог финала?

“Била је то сезона у којој смо мислили само и једино на утакмице Купа шампиона. У нашем првенству смо те године ваљда били пети или шести јер је нама као тиму било важно да побеђујемо у Европи. Знали смо да имамо моћан састав и да можемо да надиграмо баш сваког противника. Први је цех платио првак Француске Нант, затим и шампион Немачке Вердер. Добили смо и у оном незаборавном реваншу и прашку Спарту, а онда у полуфиналу и Манчестер јунајтед.”

Абдулах Гегић је, мора се признати, саставио моћан тим. Какво мишљење имате о њему као тренеру?

“Никакво мишљење. Дошао је на скоцкан тим, он се мученик ништа није питао. Данас људи не би поверовали како су изгледали наши тренинзи 1966. Нико ништа није смео да каже Шошкићу, Васовићу, Дамјановићу, Галићу и осталима. Гегић је само изводио тим на тренинг и радио са остатком екипе, док су првотимци имали свој тренинг. Ништа ту није било ружног или неспортског. Они су били богови и сви су морали да ћуте. И тренер Гегић и генерали из управе клуба.“

Како је изгледао тренинг без тренера?

“Играли смо углавном шеву, оно шест на четири или четири на два. Кад се закува, а то се увек и догађало, било је супер. Морао си брзо да мислиш, да имаш решење пре него дотакнеш лопту, пођеднако се у тој игри користила и лева и десна нога, кроз ову игру увежбавало се и прилажење противнику и све оно што један тим и његове играче чека на утакмици.“

Ко је у таквој ситуацији састављао тим?

„Тим је био унапред састављен. Знало се првих једанаест који почињу меч. Цвркутали су чак и врапци: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Пирмајер.“

Ко је био најбољи играч у том чудесном тиму?

“Милан Галић је био без премца. У ствари, Галић је био најбољи нападач, Васовић центархалф а Шошкић голман.“

Код прекида Васовић је, иако нижи од вас, ишао напред, а у одбрани је, прича се, било готово немогуће надмудрити Вас, Васовића и Шошкића?

“И ја сам желео и хтео да дајем голове, да идем пред гол противника код прекида, али се знала хијерархија и шта је коме дозвољено. Дакле, напред је ишао Васовић а ја сам то морао да прихватим без гунђања. У одбрани смо се, што је истина, одлично допуњавали и сјајно разумели, довољан је био поглед и све се лако решавало.“

Кажу да је у том тиму Партизана требало да буде и Јосип Скоблар. Шта мислите о њему?

“Чуо сам и ја ту причу и штета што није било тако, што није могао да нас појача. Играо је у сјајној екипи, била је то она чувена навала ОФК Београда у саставу Самарџић, Гуглета, Сантрач, Бановић и Скоблар. Били су страх и трепет за све тимове од Триглава до Ђевђелије. Скоблар је био страшан играч, за мене најбољи фудбалер свих времена у Југославији.“

Бољи чак и од Драгана Џајића?

“Џаја је био велики мајстор, сјајан и непоновљив играч, али, неће се љутити, за мене је Скоблар био и остао најбољи, неко ко је испред свих. Он је једноставно фудбалер по мом укусу, бољи и од Џајића.”

са кумом Иваном Ћурковићем, некад и данас