Припремио: Донко Ракочевић
Прије 23 године, тачније почетком јула 2003 године, направио сам интервју са др Милом Ракочевићем, тада јединим живим четничким војводом, који је од после Другог светског рата живио у Паризу, гдје је радио у управи аутомобилске компаније Пежо, као водећи стручњак за финансије (докторирао је економију у Риму 1950. године). Иначе, био је ожењен са Татјаном Матановић, а кум на вјенчању у Колашину 23. фебруара 1943. био му је Павле Ђуришић. Интервју је објављен у ревији Исток, а овде ћу пренијети најзанимљивије дјелове.
Господине Ракочевићу, да не кажем рођаче, Ви знате, кад год се започне неки разговор са људима из Црне Горе, одмах се пита – одакле сте?
-А одакле бих био него из оних морачких планина, из Речина. Мој ђед Перко Ђуров Ракочевић је један од оних Црногораца који је ишао у Сјеницу да дочека Карађорђа и добио је један од три барјака под којим су касније Морачани ратовали на Мојковцу 1916. године. Можда је тај барјак био пресудан да се и ја опредијелим за Војну академију 1929 године. Одмах по завршетку, добио сам од краља Александра чин пешадијског потпоручника и био распоређен у Краљеву гарду.
Гдје сте били 13. јула 1941, и како је изгледао почетак рата у Црној Гори?
-Неколико дана раније стигао сам из Србије у родне Речине. Људи су били у ишчекивању шта ће се десити. Већ 12. јула црногорски сепаратисти су са Талијанима одржали свечаност проглашења сепаратне Црне Горе. То је био разлог за почетак устанка на чијем су челу били краљеви официри. Црногорски сепаратисти су се одмах изгубили. Дрљевић је побегао за Загреб код фамилије његове жене. Капетан Вуко Булатовић и ја стали смо на чело једне групе од 800 бораца. Напали смо Талијане у Колашину. Нијесу пружали скоро никакав отпор.
Док су устаници држали положаје око града, у граду се појавила група младих људи који су хтјели да преузму власт. Били су то некакви комунисти који су покупили талијанске војнике и официре и водили их на Брезу да их стријељају. Натјерали су Талијане да ископају раке. У Колашину је тих дана био и краљевски пуковник Илија Бирчанин. Питао сам га шта да чинимо, одговорио је: „Спријечите их да убију везане Талијане, јер по Женевскок конвенцији нико не смије убијати затворенике. Срамота је за Црну Гору и наш народ да убија робље.“ Дали смо ултиматум комунистима, после чега су одустали од стријељања, чиме смо спасили народ од талијанске одмазде.
Шестог августа 1941. смо се потпуно разишли са комунистима, јер су почели да убијају угледне домаћине, интелектуалце и свештенике. За Бадње вече 1942, комунисти су у Црној Гори убили преко 1200 људи, од којих само у Колашину преко три стотине. Убијања су вршена на монструозан начин, садистички. Тако су комунисти започели са братоубиствима и тако је почео грађански рат у Црној Гори.
Сјећате ли се неког конкретног случаја?
-Сјећам их се на стотине, почев од Колашинских лугова па на даље. Испричаћу вам случај мог брата. Тукли су га и на крају масакрирали, и тако полумртвог свезали за једно дрво на Бјеласици гдје су га у току ноћи звери растргле. Када га је након пар дана мој отац тражио, нашао је само кошчице које је понио са собом, ставио их под јастук, и тако спавао са њима до краја живота.
Ништа боље није прошла ни породица моје супруге. Комунисти су јој убили 25-годишњу сестру на Цетињу 1945. године. Била је професор енглеског и француског језика.
Да ли сте имали сусрете са Дражом Михаиловићем и да ли је тачно да је био у лошим односима са Павлом Ђуришићем?
-Пошто сам био официр за везу, више пута сам разговарао са ђенералом Дражом. Иначе, он ми је био професор на нижој школи пуне три године, као и начелник Краљеве гарде, прије рата, четири године. Када смо се срели у Липову код Колашина, у децембру 1942, дуго ми је причао о Пвалу: „Ја сам срећан да смо овдје дошли, јер под Павловом заштитом смо најсигурнији.“ Дражу сам последњи пут видио у Заостру 7 маја 1943 године, када је кретао за Србију.
Павла Ђуришића сте још чешће виђали, био је и Ваш кум. Какав је био човјек и војник?
-Павле је прије свега био један од најбољих Дражиних војвода. То је био човјек најљепших људских особина, храбар борац, мудар стерјешина, врстан војни стратег. Човјек којим треба да се поноси Црна Гора и цио српски народ. Срце ме боли за Павлом. Ако ми здравље дозволи доћи ћу идуће године у Заостро да откријем споменик Павлу Ђуришићу. А да ли ће моје срце иудржати, не знам. Жао ми је једино што долазим у Црну Гору чији се сепаратисти не разликују много од оних из 1941 године. Но, чујем да се у Црној Гори све више буди српска свијест. Чему је доказ и овај разговор, јер је ово први пут да ми неко омогући да се обратим црногорској јавности.
(Мило Ракочевић је умро у Паризу 3. октобра 2007. године. Био је један од петорице четничких војвода у Црној Гори у време Другог светског рата. Поред њега, ту титулу су имали Павле Ђуришић, Бајо Станишић, Блажо Ђукановић и Војислав Лукачевић)
