На изборима 1991. године, у београдској општини Раковица, Борислав Пекић је изгубио од Војислава Шешеља! Тај податак најубедљивије говори о (политичкој) памети нашег народа. Један од највећих српских интелектуалаца 20. вијека и бораца за демократију, поражен је од радикала (бившег комунисте) Војислава Шешеља чију је политику тада обиљежавала, прије свега, мржња према другим народима.
Уз то, Пекић је био вјерник, док је Шешељ говорио да ће повјеровати у Бога када наука докаже Његово постојање, па је и крст склонио са круне која је била у знаку Српске радикалне странке. Шешељ је, уместо у Бога, вјеровао у Милошевића, а данас у Вучића, у ствари све је то био само голи материјални интерес.
„Народи имају онакве богове какве заслужују“ – говорио је Борислав Пекић.
Српство је 90-тих година оживјело, али на погрешним основама – на мржњи према другима и на вјеровању у земаљске богове… Литије у Црној Гори су нада (која на жалост све више гасне) да се враћамо правом српству (светосављу) – заједници љубави према Богу и према људима.
ЦРВЕНА АРМИЈА НАС ЈЕ ПОКОРИЛА!
Борислав Пекић је све најгоре мислио о Црвеној армији и ослобођењу Београда 20. октобра 1944. године:
„Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944. године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава. Прозори су затворени, завесе спуштене. Струје нема. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. С улице се чује бат ногу и песма. Речи се не разабирају, али их знамо. Све су руске. И ова која се Крунском улицом спушта – руска је песма.
Нема језика који може описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама.
Осећали смо се као вечиташи у тамници коју су сви други кажњеници већ напустили. У том тренутку нисмо знали шта нас чека, нити смо знали да ћемо добар део тога што нас је чекало сами изабрати. У том чудесном тренутку душевне ентропије, у коме се с друге стране прозора, једине наше бране, одвијала историја, нас двојица, два одрасла детета, седесмо скамењени, мртви, убијени пре него што је икоме на памет пало да уопште и живимо…“
СИНОВИ НАМ НЕЋЕ ВЈЕРОВАТИ!
Нико боље од Пекића није објашњавао однос (не)морала и политике, посебно комунистичке:
„Нечији смо потомци али ћемо бити и нечији преци. Не издајмо ни оне који су нас родили, ни оне које ћемо ми родити. Али, више од свега, не издајмо себе. Онако као што су себе, а и нас, успут, издали комунисти.
Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ниједну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живота.
Немојмо допустити да, као комунисти, на крају живота, усред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтјели и зашто нам је успјело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће вјеровати.“
А колики је вјерник био, колико је био доследан хришћанским начелима, најбоље говори ова његова реченица:
„Нека Бог помогне и ономе који гони и ономе који бјежи!“
