УМЈЕСТО ПРИКАЗА

„Његушица“ – роман о трагичној љубави под Ловћеном

303729

Пише: Слава Зечевић

Јесенас ми је један пријатељ, познати књижевни критичар, донио роман „Његушица“ и рекао ми да га прочитам. Писац има загонетно и чудно име – Дејан Тарски Залипљанин. Пошто сам га прочитала, потајно сам пожељела да упознам писца ове јединствене књиге која на чудесан начин говори о магичној љубави под Ловћеном, гдје су и осјећања велика баш као и планински ланци у којима је некада снијевао и пјевао велики Његош. Тако сам некако и замишљала творца „Његушице“, романа о висинама ероса и патње, баш као што су и високи – кршни Његуши.

И како то у свакој причи бива, једне хладне, децембарске вечери на циришком аеродрому Клотен, док сам чекала авион за Варшаву, примијетила сам стаситог, брадатог мушкарца који је неодољиво подсјећао на Његоша. Пришла сам господину, и не знајући ко је, питала га да ли има упаљач.

Дејан Тарски Залипљанин, крајњи десно

Био је то Дејан Залипљанин Тарски, писац кога сам жељела да упознам. Није хтио да ми открије идентитет, нијесам ни инсистирала на личним питањима, занимала ме је његова романсирана прича о љубави и смрти и откуд то да таква прича расте на тврдом тлу његушког крша? Одсјечно и стрпљиво, с пуно богомданог приповиједачког умијећа, и лирски њежно, причао ми је о Његушима и реалној окосници своје прозе.

-Његуши ме везују на најљепше успомене мог дјетињства. Тамо живе прекрасни људи топлог медитеранског срца, добричине, и поштењачине, каквих мало гдје има у свијету. Тамо су људи украшени Божјом вољом, духом, добротом, па и физичким изгледом, те и није чудо да је и сам Његош се захваљивао Богу за све те атрибуте коме му је подарио.

Пошто је описао људе тог подловћенског краја, с истом надахнутошћу је наставио да ми описује тамошњи околиш.

-Његуши су у љетњим мјесецима, фасцинантан околиш, то је једна зелена оаза подно Ловћена, пуна чистог ваздуха, али и чистих људи. У његушким ливадама расте готово митско цвијеће жуте-лила боје о коме се испредају разне легенде. Кад се то цвијеће убере, од њега боли глава, јер оно је лијепо и мирисно само док је у својој природној околини, а чудесна је метафора живота која се опире нашој потреби да све истргнемо из природе и ставимо у вазу. Још као дијете, док сам се играо с чобанчићима и кротио змије и муње, слушао сам приче о духовном гиганту Његошу који је држао једнако сигурно скиптар, мач и лиру. И данас ми се чини, као и тада у дјетињству – да се ни са једног мјеста на свијету не види мјесец тако јасно и чисто као с његушког крша. Нигдје звијезде не сијају тако дијамантски као у плавом оку његушког неба.

Док ми Тарски егзалтирано и епски рељефно приповиједа о кршним душама из кршевитог околиша, присјећам се јединственог гробља из његовог романа, које су започели његови јунаци ове бриљантне прозе. Спријечени да живот окруне љубављу у којој Бог сједињује мушкарца и жену, они су крунисани у гробу. Од вавилонских љубавника Пирама и Тузбе, преко Шекспирових трагичних љубавника из Вероне, гробља љубави се протежу до црногорских гудура. Све велике љубави су трагичне, од античке драме до данас, јер само с гробља, највише људске вриједности, као што је обелиск љубави, може да се извије величанствени трагични плач који распара срца и вјекове људи.

Његови љубавници, зато што су се убили, бивају измјештени из уобичајеног гробљанског простора, јер људске норме су тијесне за величину љубави и љубав се не да оковати у ланце закона и обичаја. Баш зато је она и тако велика и тако необична и тако се моћно уздиже изнад закона дана.

-Радња моје приче одиграла се у Цетињу. Дакле, догађај је стваран, јер реалност је увијек изнад маште писца. Међутим, драму романа сам смјестио у Његуше, јер јој одговара и величина тог мјеста и његова љепота и поносно горда кућа Петровића. Велика драма иде уз овакво мјесто и она је немогућа у некаквом, рецимо, тривијалном, дегенерисаном урбаном простору. Гробље које сам описао у роману, заправо је светилиште љубави. Кад моји љубавници већ нијесу успјели да отворе врата животу, отворили су гробљанке двери које су вага којом се барем у Црној Гори мјерила величина и достојанство живота. Тек када је човјек положен у хоризонталу, види се колика је била његова подневна вертикала. Моји љубавници су одбили да живе водоравно, али су зато стасито умрли. То је цијена сваке велике љубави и тако је било од искона.

Ко зна још колико времена би потрајао наш разговор, да се на аеродромском разгласу није зачуо женски глас који је објавио број излаза за лет према Паризу. Мој Црногорац одлази у земљу Жака Превера и Алена Делона. И све на аеродрому Клотен постаје љубавно, чак и једва примијетан мирис керозина. И све полијеће на крилима љубави, страствено и увијек – до смрти.