Пише: Горан Ћетковић
На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једна од три некадашње средњовјековне цркве које су чиниле надалеко чувени манастир Врањина који је саграђен по благослову Светог Саве, почетком 13. вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, први епископ зетски.
Сава је срео Илариона како чува дјецу са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојанственог ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа.
Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело.
Епископ Иларион се упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, али је сахрањен на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из 19. вијека, свједоче да су видјели Иларионог гроб, али му данас нема трага. Неки тврди да су његови земни остаци још овдје, а други мисле да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира.
Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана.
ЈЕРУСАЛИМСКИ МЕТОХ
Манастир је у вријеме Немањића богато дариван од свих владара из ове светородне лозе. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини 14. вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру.
У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму. Тако је Врањина постала метох јерусалимског манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих приход одвајала је за одржавање светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели наш манастир у Јерусалиму, откупивши претходно нарасле дугове.
О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину. Неколико пута је похарана његова имовина, али нијесу забиљежена већа страдања до 1774. године када Нуман-паша Ћурпилић напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Од тада манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру.
ДАРОВИ РУСКОГ ЦАРА
Тек 1843. године вјековни напор Турака на гашењу ове светиње уродио је плодом. Те године је Осман-паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом.
Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Пошто није имао довољно средстава, обратио се свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову.
Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Од те 1886. године, манастир је поново заживио.
Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту си се и исповиједали. Одавде је краљ Никола имао поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је прича да је планирао да на Врањини замонаши двије неудате ћерке, принцезе Ксенију и Вјеру.
По завршетку Другог свјетског рата, манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960 године, Врањина је опустјела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића) у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања. Многе знаменитости су бесповратно уништене.
Прије двије деценије, кренуло се у нову обнову. Мали конак је уприличен за живот монаха, а у цркви Светог Николе се свакодневно служи литургија и прославља име Христово. Обнову је помогао Српски национални савјет Црне Горе.
