Пише: Момир Чабаркапа
У подгоричком Вишем суду већ месeцима се суди неколицини српско-црногорских држављана, „цивила“ и политичара, за „покушај тероризма“, мада се у старту у вези с тим на сва звона говорилио о „државном удару“ који је спречио један једини човек – супермен Миливоје Катнић, специјални тужилац за специјални криминал (и државне ударе).
Катнићев удар осмишљен је у Русији а организован у Србији, с циљем да се изведе на дан прошлогодишњих републичких избора у Црној Гори. По сценарију, који нам је обелоданио Катнић на дан избора, требало је с власти, пошто пото, скинути вишедеценијско црногорско руководство с Милом Ђукановићем на челу, а њега (Мила) послати богу на истину.
Што суђење одмиче то се театар апсурда, на шта личе дешавања у судници, све више претвара у садистичко силовање здравог разума. Јер, ни највиспренији слушалац не може да повеже конце: ко је ту кога ангажовао, позивао, плаћао, доводио, предводио… И с којим циљем. Књишка синтагма Матије Бећковића „Рече ми један чоек“, овде је добила израз „Рекао ми је Еди“ и на њој се темељи и оптужница и докази.
Ко је Еди, не зна ни тужиlац, ни судија, ни онај коме Еди говори и плаћа га да организује државни удар. Не зна се ни ко је главни глумац у том апсурдном и тужном подгоричком игроказу: Саша или Александар, Србин или муслиман, човек БИА, ЦИА, АНБ, КГБ, ФИСА или офиса лакиране бубашвабе? Тај несрећник набеђен је, а и суд жели да у то увери, да је планирао државни удар без завереника-ударника, оружја, вођа и коловоћа, у изведби феријалаца-ходочасника из Србије.
Колико год то апсурдно „државоударништво“ изгледало наивно, оно није ново. Свака власт у Црној Гори у последњих тридесетак година, која се штитила по сваку цену, играла је на ту карту.
Када се крајем осме деценије прошлог века догодила тзв. АБ револуција, руководство које је под њом поклекло, оптужило је милитантне групе из Србије како главне виновнике рушилачких демонстрација против њих, иако су и организатори и учесници тих догађај били и главом и брадом њихови незадовољни грађани, пре свега, односом те власти према догађањима на КиМ, али не само због тога.
Када се Мило Ђукановић разишао с Момиром Булатовићем и крађом гласова узео његову председничку столицу у Црној Гори, поништивши тиме и резултате АБ револуције, у својој предизборној пропаганди за главног непријатеља његове сепаратистичке политике оптужио је Србију, а у једном подгоричком хотелу његова полиција је масакрирала петнаестак „жестоких“ младића из Србије и Црне Горе, који су, наводно, дошли да подрже Момира Булатовића и ликвидирају Ђукановића.
И сваки следећи важнији политички догађај, као што је, рецимо, отцепљење Црне Горе, пропраћен је жестоком хајком против Србије и њеног руководства, како би се мотивисало сопствено бирачко тело.
На крају, када је дошло време да се реализује пројекат приступања НАТО, мимо воље већине грађана Црне Горе, више није био довољан страх од Србије (јер шта је Србија наспрам НАТО) па је „у помоћ“ позвана Русија. Дакле, сада су државни удар припремили Руси уз помоћ једног (спорног) Србина, тек толико да се Србија не наљути што је заобиђена у Ђукановићевој омиљеној фарси.
И тако смо добили тај театар апсурда у коме је само једно сигурно: изузетно лош сценарио, још лошија режија и најлошија глума!
Сигурно је и то, како је лепо приметио др Милан Поповић, у Црној Гори јесте, не једном, изведен државни удар, али у режији и изведби актуелног режима. У неку руку, за све време владавине Мила Ђукановића, у тој држави је на делу – државни удар!
(извор: Видовдан)
