„ Кад у чаму овог света Песник стиже
По одлуци неког бића врховнога,
Згрожена му мати пести к небу диже,
Криком и клетвама ганувши и Бога…“
Ш.Бодлер:Цвеће зла; Сплин и идеал – Благослов
Пише: Перивоје Поповић
Данас, више него игда у (зло)употреби човјековој, Судбина Умјетности, Књижевства – Поезије нарочито, несазнајно је чудесна, али и неизвјесна и непредвидива до крајњих међа спознања. Сва три поменута аспекта стваралачког статуса Пјесништва као категорије откровења Свијета и Бога, заслужују да се о њима говори док траје макар и сјећање на постајање датости и надмоћи креације . И то је опет неизвјесност по себи, али постоји у оквиру, изван или мимо, или изнад тога стварносно оправдање – да није француске и руске књижевности и поново Поезије као апсолута овоземаљског творења – Књижевност би, увјерени смо, постајала и опстајала само на нивоу инцидента типа Хомера, Сервантеса, Шекспира, Гетеа, Пушкина, Његоша, Толстоја, Достојевског, Тагореа, Црњанског, Едгара Алана Поа, Фокнера и њихове повремене сабраће по певању и мишљењу.
Вјероватно би се остварила смрт пјесништва ( Бодлер: Смрт умјетника; La mort des Artistes ) да се није догодила ненадмашна појава француских модерниста који су вратили дух стваралаштву и у исто вријеме продужили смисао његовог битисања.
У том бескрају пространства и аутентичног календара без датума, осим онога који слови као вјечност – посебно мјесто припада Пјеснику имена Шарл Пјер Бодлер, рођеном године по њему знане (1821) у Паризу ( а гдје би друго могао да се роди такав Пјесник!?) у улици Орфеј бр.13 – можемо ли да замислимо и ту симболику – Орфеј и број 13.
Неминовно је било и при самом рођењу да се јави творитељ симболизма. Та је кућа, нажалост срушена приликом модернизовања ( модерна) Париза и на томе се мјесту налазила или се можда још и сада налази сједиште чувеног издавача Ашет, а то је данас Булевар Сен-Жермен. Све симбол до симбола, све предсказање до предсказања при самом доласку генија на овај свијет с којим се потом спорио читавог свога пјесничкога вијека – суђење Цвећу зла „због повреде јавног морала и добрих обичаја“ трајало је од јуна 1855-те, све до маја 1949- те године када је Бодлер и званично рехабилитован…но, чини се да оно траје све до данашњег дана – пјесничка почаст под куполом освештаног православног храма има се као дио опроштаја гријеха великог Поете, јеретика и агностика Њене узвишености Поезије.
У чему је у ствари био Бодлреров гријех – гријех пјесника Бодлера, не занима нас Шарл Пјер персонално и грађански? Могуће, да у релацији статуса савременог српског пјесника у Црној Гори може да се нађе дио одговора, наравно без дневно-вашарког поједностављивања стања и појавности. Пјесник Бодлер се није мирио са постојећим. Његова је побуна постала постојана парадигама пјесничке побуне над бесмислом.
Прогласили су га сапаутником сатане, можда је и сам вјеровао да је тако, али он је у данашњим границама поимања и понашања свијета био у бити неоапостол пјесничке катедре поднебесја. „Што се тиче оних који се баве или су се успешно бавили поезијом, ја им саветујем да је никад не напуштају. Поезија је једна од уметности која доноси највише; али то је нека врста улагања за које се интерес добија тек касније, заузврат, веома висок.“(1, Шарл Бодлер: О позији, Сабрана дела, књига 2, стр.348, Београд, 1979 ). Бодлеров искaз је тада дат у другачијим околностима од наших актуелних, али данас, посебно данас и овдје, указује да уклети Песник, снажна је заклетва у Божанску природу и надмоћ Великог Пјесништва между нами Лучом осијаног!
Феномен Бодлер непрестано је под будним оком укупне јавности. „Цвеће зла“ у том смислу има посебно мјесто – „Беспрекорном песнику … Теофилу Готјеу са осећањима најсмерније оданости посвећујем ово болешљиво цвеће, Ш.Б.“ ( 2, Исто, непагинирано ) – већ на самом почетку у посвети Бодлер поставља загонетку, сопствену загонетку над самим собом и пред вратима болешљиве баште.
Изузетни Бодлеров стваралачки потомак Андре Жид биће особито зачуђен над реченом посветом да ће о томе написати посебан осврт у своме Предговоу за Цвјетове зла: „ Човек се пита није ли један од најдомишљатијих Бодлерових парадоскса што је своје Цвјетове зла посветио Теофилу Готјеу…понајмање медитативном занатлији кога је произвела наша (француска) књижевност.“ ( 3, Андре Жид: Одабрана дјела; Поводи и одјеци, Ријека,1980, стр.257 ) Макар колико колоквијално дјеловао – одговор је једноставан: јер је био Бодлер, јер је био посебан, јер тако је морало да буде у Париском сплину ( Spleen de Paris ) тада и у безнађу, рецимо, подгоричком и свенечовјечанском, данас…
Каже се да је Бодлера на наше просторе довео ( у стваралачком смислу појма, наравно) Милан Ракић ( „Долап“ особито сведочи о датом ), али модерну, симболистичку, европску бодлеровску поетичку, „Албатроса“ мисију, на нашим просторима, имамо већ у Поезији Војислава Илића и његових сљедбеника, а поред већ поменутог Ракића, најувјерљивије је проносе Алекса Шантић и надасве Јован Дучић по љепоти и надахнућу стиха и артизма као таквог.
Постоје и они наши (дакако и свјетски) пјесници који на посебан начин комуницирају са бодлеровском поетском и животном стварношћу и на тим темељима високо уздижу нашу ПОЕЗИЈУ и остављају је за бесконачност и непроцјењивост ненадмашног трајања – блиста у томе спознању стваралачка свјетлост Владислава Петковића Диса ( добро би било да ово чују Скерлић-и), Тина Ујевића, Раке Драинца и нама, у Црној Гори, понајближег, ненадмашног версификатора и артисте Миодрага-Миша Трипковића – ускоро ће година како га је Небеско Царство Поезије примило „ между своје угледнике“ (библијска парафраза, П.П.).
О томе колико је, једном жестоко сатанизовани, Бодлер утицао на свјетско пјесништво, како је успоставио посебну надреалну комуникацију са духовним ( физички) удаљеним сабратом Е.А По-ом, како су „Гавран“ и „Албатрос“ постали симболи Поетских патњи, овјековјечили „муке моје поезије“ (Ранко Јововић) , и како се у тој (ко)релацији, поред бројних сљедбеника, нашао и симболизмом надахнуо, истичемо, архијереј руског модернизма, Александар Александрович Блок – написано је и казивано много, а да се напише и каже, остало је још много, много тога комплекснијег и вишег и у историјском, и у поетолошком, и у књижевно-теоријском смислу, наравно.
