Влада, или ако више волите држава, не може бити ништа друго него организација мањине која остатку друштва намеће ред који одговара њеним интересима. Док се владајуће групе такмиче која ће од њих вршити власт, потлачене класе остају гледаоци тог сукоба, позване само епизодно да одлучују, путем гласачких кутија или на улици, о борби за приступ власти
Пише: Антоан Шварц (Le Monde)
Прошло је више од век и по од издања класика „Политичке партије“ – књиге социолога Роберта Михелса. Али питање које то дело поставља и даље је актуелно: да ли су наша демократска друштва осуђена на доминацију изабраних представника над бирачима?
На почетку есеја „Политичке партије“, Роберт Михелс одбацује и хипотезу о директној владавини народа и све пројекте који се ослањају на капацитете спонтане мобилизације маса. У модерним земљама људи учествују у јавном животу путем репрезентативних институција. А радничка класа, уколико жели да брани своје интересе, мора да се организује путем партија и синдиката. Парадокс: иако је организација нужност, она ипак „партију или синдикат дели на владајућу мањину и већину којом се влада“. Другим речима, „организација је тенденција ка олигархији“. Тај проблем је главна тема књиге, а аутор покушава разумети његове узроке и последице.
Михелс је свестан, без моралног осуђивања и патоса, да је функционисање радничких организација резултат императива изградње структурне борбе која би била у могућности да се суочи са жестоком репресијом буржоазије. Ипак, како примећује, када се организације развију и интегришу у друштво, попут СПД-а, њихове ауторитарне методе не нестају.
Прво ауторово објашњење односи се на специјализацију задатака коју производи подела рада: што је организација шира, то је администрација сложенија и мање се може остварити истинска демократска контрола. Рад политичке организације, односно свакодневни рад, захтева људе посвећене обављању административних и управних активности. Неизбежно, то особље има специфична знања (правна или економска, на пример) и стручне вештине (држање говора, писање текстова…) које не поседује свако спонтано. Одатле иде и суштинска улога коју имају интелектуалци у радничким покретима: „Само социјалисти буржоаског порекла поседују оно што у потпуности недостаје пролетаријату: време и средства за политичку едукацију, физичку слободу кретања с једног места на друго и материјалну независност без које је, у правом и пуном смислу, спровођење политичке акције незамисливо.“
Михелс нијансира анализу психолошким разматрањима о потреби маса да имају лидера и о склоности представника који свој мандат сматрају доживотним. Ипак, основа његове анализе је превасходно социолошка. Концепције и политички укуси индивидуа одређени су друштвеним пореклом и животним условима. Новинар, чак ни онај који је посвећен пролетаријату, нема исто искуство света као металски радник.
Свакако, пролетаријату су потребне пребеглице из буржоазије, али исто тако му је потребно да формира и промовише партијско руководство које произилази из радничке класе. Међутим, чак и ако су народног порекла, страначки кадрови се могу удаљити од света рада и брига чланства из базе. Када описује бирократију која је склона усвајању ситнобуржоаског начина живота и која брани позиције превише бојажљиво за његов укус, Михелс директно има на уму СПД.
За ове бирократе који све дугују организацији, партија престаје да буде сврха по себи. Цела стратегија постаје подвргнута освајању изборних трофеја и позиција моћи унутар етаблираних институција. Михелсова критика је без скрупула: „Што више расте потреба за миром, њене револуционарне канџе атрофирају, она постаје храбра конзервативна партија која наставља (ефекат преживљавања) да користи револуционарну терминологију, али која у пракси нема друге функције сем те да буде опозициона партија.“ С једне стране, лидери сваки дан позивају на револуцију, с друге стране, њихова политичка тактика оркестрира рутину и компромис.
На крају књиге, Михелс уопштава своја запажања и још песимистичније их нијансира. Под утицајем конзервативних аутора, попут Гаетана Моске, поставља „гвоздени закон олигархије“, чиме доминацију изабраних над бирачима, делегираних над мандатарима, елите над масама чини неизбежном. „Влада, или ако више волите држава, не може бити ништа друго него организација мањине“ која остатку друштва намеће ред који одговара њеним интересима. Док се владајуће групе такмиче која ће од њих вршити власт, потлачене класе остају гледаоци тог сукоба, позване само епизодно да одлучују, путем гласачких кутија или на улици, о борби за приступ власти.
Таква визија, која изгледа осуђује сваки еманципаторни пројекат, погодна је за конзервативна тумачења. Амерички економиста Алберт Хиршман цитира Михелсову књигу у корист реакционарне реторике, потврђујући испразност сваке акције намењене промени света – што назива „учинком узалудности“. Други нису пропустили да примете како је Михелс, који је преминуо 1936, предложио готово пророчку анализу функционисања комунистичких партија и народних демократија конституисаних у крилу Совјетског Савеза. Такође, Михелс се може посматрати као човек који је једноставно разочаран у парламентарну демократију – 1924. придружио се фашистичком режиму Бенита Мусолинија.
Међутим, у време писања ове књиге – пре Првог светског рата – Михелс је још био близак револуционарном синдикализму и настојао је да поправи партијску политику чекања, да ревитализује, а не осуђује социјализам. Тај критички сензибилитет анимирао је његово мишљење.
Михелс јасно прецизира како би било погрешно закључити да треба престати ограничавати ауторитарне тенденције организација. Ако је свој есеј писао са „намером да сруши неке од једноставних и површних демократских илузија“, то је стога да би боље адресирао ове проблеме. Насупрот томе, лидери партија или раднички синдикати бирократски ауторитаризам третирају као „мали атавизам“ који тврде да ће решити чим дођу на власт.
Ако и нема готово решење за овај проблем, историја радничког покрета богата је борбама које су укључивале потлачене класе и доводиле у питање централизацију политичког ауторитета. Михелс зато верује у политичку едукацију која „оснажује интелектуалне способности појединаца у погледу критике и контроле“.
