Наши јунаци не треба да буду Ахилеји, ни терористи, ни кнезови, ни краљеви, ни цареви, ни војводе, ни генерали, ни маршали. Потребан нам је повратак Христу – хероју који није никог убио, који није желио ништа да узме, већ све да да. Повратак правим Христовим сљедбеницима каквих смо имали пуно кроз историју. Само ако поново откријемо свете, скромне и жртвене, можемо се надати бољем друштву.
Пише: Донко Ракочевић
Црна Гора је жестоко подијељена на оне који воле војводу Ђуришића и на оне који величају маршала Тита! А има и оних који готиве Али-пашу! Све да ниједан од њих није ни мрава згазио, неопходно је поставити питање: кога славимо као јунака? Да ли наш узор треба да буде побједник с бојног поља, вјешт у убијању и освајању, или човјек који свој живот полаже за друге, у љубави и пожртвовању?
Одговор нуди само хришћанство, чији је најузвишенији херој – мученик! Његово херојство се не огледа у томе што је убио, већ што је поднио – што је страдао за Бога и ближње. Његов живот није живот освајача, већ живот слуге. Сама суштина мучеништва је у љубави и жртви, а не у сили и доминацији. Хришћански мученик није поражени човјек, већ побједник над собом и над свијетом.
Највећи хришћански херој, Исус Христос, није био освајач, није имао ни мач, ни земљу, ни војску. Његова моћ није била у оружју, већ у љубави. Био је херој давања – није узео ништа, а дао је све. Управо је та његова жртвена љубав привукла много људи који су се преобразили и кренули путем мучеништва.
Супротно томе, пагански, епски јунак, било да је грчки Ахилеј, германски Зигфрид или бројне црногорске војводе; они су величали побједу на бојном пољу. Њихов циљ је слава, њихова врлина је храброст у борби, а највиши идеал – умријети у тренутку тријумфа. Хомерова Илијада, иако поетски узвишена, у основи је пјесма о пљачкашима и ратницима. Исто важи и за многе наше историјске јунаке – који су често били и разбојници и пљачкаши, али с ореолом „славе“.
Но, Црна Гора је, и поред своје славне ратничке традиције, дала и један другачији, истински хришћански примјер – светог Василија Острошког. Он није имао никако имање, већ је живио светачким животом, служио другима, одбранио Цркву од унијаћења иако није имао никаквог оружја и војске, и до данас остао најпоштованији духовни узор, не само у Црној Гори, већ шире. Такав је био и митрополит Амфилохије, који још није канонизован, али вјерујући народ на њега већ гледа као на светитеља. Он је, са својим верницима, однио највећу побједу у историји Црне Горе, одбранио је Цркву од безбожничког режима Мила Ђукановића – литијама! Без иједног испаљеног метка, без иједне ружне ријечи! Чистом хришћанском љубављу!
Док су у Црној Гори владали митрополити, славио се Бог и људи су живјели у племенским заједницама пуним солидарности и братске повезаности. Али, са секуларизацијом власти у другој половини 19. вијека, дошло је до наглог моралног пада. Већ под књазом Данилом и његовим братом Мирком Петровићем, настаје пројекат пљачкашке државе – државне функције постају средство за богаћење мале групе људи блиских властима, што ће кулминацију достићи у вријеме владавине књаза Николе.
Након 1878. и добијања независности на Берлинском конгресу, уследила је експлозија похлепе. Земља, радње и имања у новоосвојеним крајевима дијељени су заслужним јунацима и двору блиским људима. Ратници су се претворили у тајкуне. Књаз Никола, као врховни расподјелилац, присвојио је најљепша имања, а његови најближи сарадници земљу, млинове, винограде, монополе и индустријске привилегије. Умјесто заједничког добра, власт је постала породични бизнис.
Војвода Божо Петровић је своје командовање Јужним фронтом наплатио са 380 рала земље у Никшићу, а књажев таст војвода Петар Вукотић, командант Сјеверне војске, са 218 рала, виноградима и три млина; док је војвода Новица Церовић, четовођа и штабни консултант књаз Николе, добио 174 рала земље! Војвода Машо Врбица, командант црногорске артиљерије, подигао је фабрику сапуна у Бару која је била ослобођена плаћања пореза; док је војвода Марко Миљанов, након рата, имао монопол у трговању крупном стоком.
Борбу за независну Црну Гору најбоље је наплатио пивски војвода Лазар Сочица, који је прије Вељег рата био перјаник са мало имовине, а након рата је успио да за двије деценије стекне 15 млинова и ваљаоница, преко 1.000 грла ситне и крупне стоке и преко 1.500 рала земље. Добро су се окористили и бројни племенски капетани и каснији обласни управитељи, трговци и предузимачи блиски двору и владајућој елити, бројни чиновници и намјештеници.
Кроз ову историјску призму, можемо јасно уочити: слављење ратничких, паганских јунака води друштво у неправду, култ силе, и на крају – пропаст. С друге стране, слављење хришћанских мученика гради друштво љубави, једнакости и жртве. Наши јунаци не треба да буду ни Ахилеји, ни терористи, ни кнезови, ни цареви, ни војводе, ни генерали, ни маршали.
Потребан нам је повратак Христу – хероју који није желио ништа да узме, већ све да да. Повратак свим правим Христовим сљедбеницима. Само ако поново откријемо свете, скромне и жртвене, можемо се надати бољем друштву.
антрфиле 1
ГАВРИЛО ПРИНЦИП НИЈЕ ХРИШЋАНСКИ ПРИНЦИП!
Поменуо сам међу јунаке које не треба да славимо и терористе, нимало случајно. Мислио сам превасходно на Гаврила Принципа кога славе многи национални Срби, иако је ријеч о класичном скојевцу, иако тада СКОј-а још увијек није било, који је био заклети Југословен и безбожник, како се изјаснио на суду, а вјеровано и масон, или макар плаћен од масона.
-Гаврило Принцип је зачео клицу тероризма, комунизма, југословенства, безбожништва међу Србима – давно је у Истоку написао књижевник и публициста Момчило Селић. – Убиством Фердинанда запалили смо фитиљ на нашем бурету барута и изазвали оно што се овим свијетом ваља већ 100 година и што нас ових дана, неумитно, као конац сифилиса, или сиде, уништава, без обзира на нашу несвесност и заборав узрока наше казне. Јер, убивши мучки Фердинанда и његову жену, убили смо и нашу част, а то посувраћено чишћење нашег образа довело нас је и до слављења данашњих српско-пучких и медијских осветника и хероја: попут Аркана и Шешеља и других њима сличних пустахија, комплотиста, егзекутора и агената. Принцип зато није и наш – српски принцип, понајмање православни, хришћански. То што су наши непријатељи и душмани гори од нас, нама, на жалост, ништа не помаже.
антрфиле 2
СКУЛПТУРА НИЈЕ ПРАВОСЛАВНА ТРАДИЦИЈА!
Не треба да подижемо споменике никоме, па ни митрополиту Амфилохију, што се спрема у Беранама. Јер, скулптура је у супротности са канонима православне иконографије. Наше меморисање прошлости, личности и догађаја, везано је за цркве (фреске и иконе), манастире, гробља. То су топоси нашег идентитета, мјеста окупљања и посредници између времена и вјечности и на колективном и на индивидуалном плану.
Све у свему, не само наш народ, него ни наше институције, на жалост и Црква, као ни интелектуална елита, нису у стању да се одупру западној култури, неправославним формама сјећања и меморисања прошлости. Није ријеч само о помодарству, недостатку самопоуздања, него и о незнању, недовољној утемељености у православној култури.
