Александар Вучић је примио данас славног диригента Зубина Мехту који ће вечерас бити специјални гост на концерту београдске филхармоније. Они двојица су договорили постављање статуе славном холивудском глумцу српског поријекла, Карлу Малдену, рођеном као Милан Секуловић, поријеклом из Херцеговине гдје су његови преци доселили из Црне Горе. Породица Карла Малдена лани је поклонила београдској Кинотеци предмете и дио филмске колекције овог славног холивудског глумца.
Пише: Миљенко Јерговић
Негдје се успут изгубило име Младена Ђорђа Секуловића, рођеног 1912. у Чикагу, од оца Петра, родом из Билеће, и мајке Марије, поријеклом Чехиње. Дајући му име Младен, и крстивши га у православној цркви као Ђорђа, родитељи као да су најављивали повратак у Херцеговину, гдје би дјечак одрастао међу свијетом који надијева таква имена. Да су се с Америком сродили, ваљда би се дјечак звао Џон или Карл. Ускоро се, међутим, заратило, Принцип је у Сарајеву убио принца, и завичај Петра Секуловића наглавце се претумбао. Четири године касније, када је дјечак кренуо у школу, потписан је мир, успостављена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али биће да се Петар тада већ навикао на Чикаго, није му се више враћало у Билећу, а завичај и поријекло свели су се на то име: Младен.
Петар Секуловић био је металски радник, мати, коју су већ звали Мини, радила је као швеља. Дјечак је био предодређен да као и већина дјеце јужнославенских емиграната те генерације остане пролетер, једва мало боље ситуиран од својих родитеља, да као војни добровољац судјелује у Другоме свјетском рату, и да до краја оживи један анониман људски живот, који неће бити забиљежен ни у америчким, ни у балканским књигама. Такви се обично биљеже и памте само у споменицама завичајних друштава. Тек ће њихова дјеца, која више не знају ни гдје је Билећа и једва изговарају оне двије-или три увесељавајуће ријечи, обично псовке, што су им остале од прадједовскога језика, тек ће та дјеца бити прави Американци.
И онда би требало бити нормално и обично да се тачно стотину година касније успут загуби име Младена Секуловића. Али, није се изгубио онај који је у грађанскоме животу то име носио. Он је упамћен као један од славнијих људи и значајнијих америчких умјетника који поријекло вуку с наших простора. Да би га се знало, узео је умјетничко име: Карл Малден. Карл зато што је лако за изговорити, звучно је, а Малден зато што су његови школски другови тако изговарали име Младен.
Карл Малден добро је говорио српскохрватски језик, и с поносом је, кад би га питали и кад га не би питали, наглашавао своје југославенско, српско и херцеговачко поријекло. Преко шездесет година радио је у филмској индустрији, али је темељно био позоришни глумац, и то сјајан. Својом је дугом умјетничком каријером спојио више епоха америчке филмске повијести: од класичнога раздобља Холивуда и раних четрдесетих, преко Казанових ремек дјела “Трамвај зван чежња” и “На доковима Њујорка”, до дугог низа углавном криминалистичких и акционих филмова у шездесетим и седамдесетим, те телевизијске серије “Улице Сан Францисца”, коју је за АБЦ снимао од 1972. до 1977, Малден је створио импресиван низ о којем се може говорити и у контексту умјетности, и у контексту шоу-бизниса.
Истовремено би, кад год је имао времена, глумио у поозоришту и бавио се неком врстом просветнога рада. На Беверлy Хилсу основао је филмско-позоришну библиотеку, која је постала највећа у Сједињеним Државама. Заиграо је 1982. у филму „Сутон“, Горана Паскаљевића. Његова улога није била ни епизодна, ни симболична, нити се сводила на то да припомогне режисеру, нашем човјеку, у пробоју на Запад. Лик којег је глумио по његовој се идеји звао – Марко Секуловић.
Емигранти увијек имају најмање два живота: један је онај стварни, а други је онај о којем мисле прије спавања, замишљајући што би се догодило и како би живјели да нису емигирирали или да су се из емиграције вратили кући. Иако је у Америци рођен, Карл Малден је по својој нарави био емигрант. То, наравно, не значи да није био Американац. Али, човјек може истодобно живјети више судбина и у себи носити неколико, па и супротстављених, биографија. Могло би се рећи и да се оне међусобно потврђују и наглашавају, па је и Карл Малден више Американац тиме што нимало није Американац, и више је емигрант тиме што уопште није емигрант.
За улогу Мича у “Трамвају званом чежња” Карл Малден 1952. награђен је Оскаром. Онда је, као и данас, то био велики филм.
Карл Малден умро је 1. јула 2009, с навршених деведесет седам година живота. Након што је Душан Вукотић добио свога Оскара за “Сурогат”, Малден се около у шали хвалио да Билећа има два оскаровца. Или то, можда, и није била шала. Тај градић, своједобна војна утврда ЈНА, са злогласном школом резервних официра, једва да је прије последњега рата имао пет хиљада становника. На крајњем југоистоку Босне и Херцеговине, уз границу са Црном Гором, Билећа је због своје затурености појам нигдине.
