Скидање прашине

НИКО ДА ОБИЉЕЖИ: Сто година од ослобођења Подгорице!

11514

Прије тачно сто година, ослобођена је Подгорица.  Сједињене снаге 2. југословенског пука, црногорских комита и устаника, водиле су крваве борбе с Аустријанцима на Вјетернику 17-28. октобра, па за ослобођење Подгорице 29-31. октобра. У тим борбама потучен је непријатељ, заробљено је преко 3.000 аустроугарских војника.

Пише: Љубиша Морачанин

У љето 1916. године, дошло је до организованог националослободилачког или комитског покрета. Комити су се организовали по територијалној припадности. Носиоци команде су биле четовође. Имали су велику подршку код становништва које их је обавјештавало о кретању непријатеља, сакривало и хранило.

Долазак у комите двојице бивших министара, Радомира Вешовића и Милосава Раичевића, био је веома значајан, што је резултовало приступањем многих првака покрету. Борбе са окупатором су интезивиране крајем 1917. и почетком 1918. године.

Радомир Вешовић је покушао, одласком окупационог команданта Виктора Вебера, да преузме од Аустроугара мирно управљање над Црном Гором колаборацијом, након чега је прогнан из комитског покрета. И прије пада Црне Горе, заговарајући споразумну предају, прешао је у асистенцију војски Централних сила у откривању и борби против црногорских комита.

Без Вешовића и Раичевића, 1. јануара 1918. године, покрет није уништен, него је чак добио на снази. Непријатељ је узнемираван не само на црногорској територији него и на подручју Санџака, Дубровника, Херцеговине, Боке которске, док су у окупираној Старој Србији дјеловали комити Косте Пећанца.

Kомити се састају по посљедњи пут на збору, у Добриловини, 10. јула 1918. године. Осуђујући чинове краља Николе, они између осталог одлучују у резолуцији њихове даље борбе коначну директиву: (1) Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића; (2) Да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој породици у Црну Гору.

Октобра 1918. године се интензивирају борбе за ослобођење и веће дијелове окупиране земље, цијеле области, комити држе под својом контролом. Почетком новембра, Јадранске трупе српске војске под вођством Драгутина Милутиновића продиру и сједињују се са црногорским и старосрбијанским комитима и црногорским устаницима и побјеђују у бици код Подгорице посљедњи отпор снага Централних сила.

Сједињене снаге 2. југословенског пука, комита и устаника, водиле су крваве борбе с Аустријанцима на Вјетернику 17-28. октобра, па за ослобођење Подгорице 29-31. октобра 1918. године. У тим борбама потучен је непријатељ, заробљено је преко 3.000 аустроугарских војника.

Са појачањима од србијанских топличких устаника, настављају ослобођење цијеле Црне Горе прво уласком у Подгорицу, потом и Цетиње, и на крају на само Аустроугарско тле у Котору, а потом заузимају заједно и цијелу Боку которску. Тада им се прикључују и бокељски побуњеници и први пут је српска народна застава издигнута над тврђавом аустроугарском у Боки.

Црногорски комити заједно са црногорским устаницима, омладинцима и народњацима формирају оружане снаге Бјелаша, који се боре против италијанског покушаја интервенције у Црној Гори зеленашима. Укупно 90 комита не прихвата одлуке Подгоричке скупштине и не прелази у бјелаше, већ зеленаше у току Божићне побуне, која се завршава потпуном савезничком побједом.

У саопштењу Савезничке комисије, од 8. фебруара 1919. године, које је потписао командант Источне армије генерал Франше д’Епере, о стању у Црној Гори каже се: „Трупе у Црној Гори нијесу српске него југословенске, њих свега 500 није могло наметнути вољу десетинама хиљада наоружаних Црногораца. Црногорци су за уједињење са Србијом; буну су изазвали италијански агенти и присталице краља Николе, била је локално огрнаичена, као искључиво унутрашњи обрачун међу самим Црногорцима; догодила се у приликама хаоса, глади, епидемија и сваке оскудице.“

Почетком 1919, устанак је избио и у Плаву и Гусињу. Устанак је брзо угушен, а 2000 Плављана и Гусињана је избјегло у Скадар. Занимљиво је, међутим, да о устанку у Плаву и Гусињу ћуте црногорски историчари на челу са Шербом Растодером, иако је тај устанак био у активном саодносу са осталим збивањима у Црној Гори, о чему постоји архивска грађа.