Пише: др Ђуро Бодрожић
Морално-духовни рад Светог Саве несхватљив је без његовог богословља које је садржином и духом византијско богословље; ни његов национално-државни рад не може се разумјети без познавања прилика у ондашњој Византији.
Необазирање на Византију, како је упозоравао Никола Радојичић, непознавање прилика у византијској држави и цркви, непознавање византијског богословља и византијске културе уопште, онемогућава суштинско разумијевање дјела Светог Саве и његовог оца, али и разумијевање српске прошлости. А самим тим и српског идентитета.
Озрачју Византије, нарочито у земљама које су биле дуже вријеме под византијском влашћу, било је немогуће одољети. Ондашња Македонија која се најтрајније налазила под влашћу Византије, била је главно средиште из ког су се ширили византијски културни и политички утицаји на остале јужнословенске земље. Остале земље само су признавале врховна права Византије, а живјеле под домаћим кнезовима.
Иако Србија није улазила у састав Византијског царства, и никад није била византијска провинција, њен средњовјековни развитак у тијесној је вези са Византијом. Немања, упорни борац против Византије, био је изразит примјер човјека византијске културе. Византијску културу, њене идеале и стремљења, баштинили су и његови синови, не само Сава, него и остали Немањићи.
Ширењем утицаја византијске цркве, ширио се утицај цјелокупне византијске културе. Да ништа друго није учинила осим што је човјечанству, у виду хришћанства, подарила један нови религијски закон, дајући му, путем своје државности, јединство и снагу, Византија би обезбиједила почасно мјесто у историји човјечанске културе.
Иако су себе називали Ромејима, само првобитна византијска историја представља продужетак римске историје, већ од 7. вијека то су два потпуно различита свијета. Како је примијетио Острогорски: „Развој Византије био је пун динамике. Све је у њој у покрету, у сталном мијењању и изградњи, тако да већ у свом зениту Царство Византинаца нема са Римском историјом више ничег заједничког, осим имена и преживјелих традиција.“
Дакле, Византија није била никакав остатак једне велике империје из којег се ширила декаденција и задах трулежи, већ једна аутентична и самосвојна цивилизација. С Римом, она је дијелила само етноним и ништа више. Говорили су различитим језиком, исповиједали различиту вјеру, имали различито политичко устројство. Темељи власти су могли имати нешто заједничко, али спољашња обиљежја и идеолошка основа – суштински се разликују.
Исто тако, колективна психа ова два свијета чинила их је посве различитим. Римљани су били крајње практичан „овиземаљски“ народ, док је византијска култура обиловала елементима „оностраног“ и мистичног. Нигдје хришћанство, у тој мјери, није прожимало цјелокупно друштво, филозофију и умјетност, као у Византији.
За уређење односа између Цркве и државе, Свети Сава је узео византијски образац који је полазио од „симфоније двије власти“, сасвим различит од оног на латинском западу. Многи примјери из живота и историјска свједочанства, више од свих тумачења и теорија, показују да се византијско богословље није свело на голи цезаропапизам и да су држава и Црква живјели у складу са идејом о симфонији двије власти.
Мијешање Цркве и државе у једну цјелину, у варијанти цезаропапизма или папоцаризма, изопачује и Цркву и државу. Увођењем принуде тамо гдје се може дјеловати само духовним утицајем, цезаропапизам уништава духовност Цркве. Да је Господ хтио да потчини људе својој вољи принудом, Он би то сам учинио не требајући државне пандуре и тамнице.
(одломак из поглавља „Светосавље и византизам“, из књиге „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“, која је изашла у издању Српске књижевне задруге из Подгорице)
