У току дугог путовања авионом један старији човјек почео је погледивати на сат. Нико није примјећивао. Путници око њега били су забављени баналним стварима – гледањем филма, читањем, бирањем између одреска или пилетине кад су стјуардесе понудиле оброке с колица.
Блијед, чела орошеног знојем и с погледом на сат који га је подсјећао да неће слетјети још четири сата, Вернер Хебенстрит питао се хоће ли стићи жив до аеродрома у Сан Франциску.
Пет година раније готово је умро од првог срчаног удара. Након тог застрашујућег догађаја, Вернер, који је увијек прецизно слиједио упутства, учинио је тачно оно што му је његов кардиолог наложио. Престао је да једе црвено месо и смањио је унос јаја. Сваког дана гутао је по шаку таблета, трпећи бројне пропратне појаве. Покушао је изводити лакше тјелесне вјежбе. Ни медицински савјети ни његова одлучност нису били довољни да га срчано обољење поштеди. Слаб и болестан, 71-годишњи Вернер је у авион ушао у инвалидским колицима.
Већи дио свог живота Вернер се сматрао особом врло доброг здравља. Као дјечак бавио се спортом и израстао је у снажног и полетног мушкарца. Вернер је храбар човјек чији су живот заувијек измијенили догађаји у нацистичкој Њемачкој. Проживио је страхоте незамисливе већини Американаца.
Након што је годинама јео месо, млијечне производе и јаја, Вернер је несмотрено толико зачепио своје артерије да му је доток крви био знатно смањен. Наслаге холестерола, масноћа и ћелијских остатака толико су сузиле главне доводе крви да његово срце није добијало довољно крви.
Вернерови страхови су се потврдили. У авиону је доживио свој други инфаркт. Кад је авион слетио, дочекало га је возило хитне помоћи и остали путници су видјели како га журно одвози пистом, не знајући хоће ли преживјети.
Кардиограм је открио најгоре могуће: једна коронарна артерија је била потпуно затворена, а друге двије биле су озбиљно зачепљене. “Шта могу учинити да би ми се стање поправило?” питао је свог кардиолога.
Љекар му је прописао неколико снажних фармацеутских љекова и послао га кући. Био је наоружан пропанололом и нифедипином, лијековима против болова у грудима, Исордилом, како би смањио оптерећења срца, и Персантинеом за спречавање стварања крвних угрушака. Од лијекова му је, иако су му можда чували живот, било још горе. Као попратне појаве имао је главобоље, вртоглавице, мучнину, депресију и исцрпљеност.
Вернер је био бијесан и огорчен, тако оштрог језика да је једино његова супруга Ева жељела бити с њим. Једног дана у њиховом дому је неочекивано зазвонио телефон. Јавила се Ева, неко вријеме слушала, а затим рекла свом мужу: “Др Ден Орниш жели да разговара са тобом о једној студији о срцу.” Вернер није оклијевао: “Реци му да ми је већ доста доктора.”
Али је др Орниш био упоран и некако убиједио Вернера да пристане на његов програм лијечења.
Ден Орниш је доктор медицине који је лијечио јавне и славне личности. Он је први клинички љекар који је објавио резултате који су показали да промјене у исхрани и начину живота могу да излијече и најтеже срчане болеснике без оперативних захвата и таблета.
У својој књизи о лијечењу срчаних болести написао је: “Физички, овај програм вам може помоћи да почнете отварати артерије свога срца и да осјећате да сте снажнији, да имате више енергије и да осјећате мање болова. Емоционално, он вам може помоћи да своје срце отворите другима и да осјетите већу срећу, блискост и љубав у својим међуљудским односима. Духовно, он вам може помоћи да отворите своје срце вишој сили (како год је ви поимали) и да поновно откријете своје унутрашње изворе мира и радости.”
Високи холестерол у крви један је од три главна ризична чиниоца кардиоваскуларних обољења, уз пушење и високи крвни притисак. Остали ризични чиниоци су премало физичке активности, стрес, дијабетес или наслијеђена болест.
Др Орниш је испричао Вернеру да сваки организам зна колико тачно холестерола му треба и да просјечан Американац уноси превише холестерола конзумирајући месо и млијечне производе више пута током дана. Да би се зауставио процес накупљања холестерола који доводи до зачепљења артерија потребно је прећи на биљну исхрану. Његов програм лијечења подразумијева:
,,Дио нашег програма који се односи на прехрану напада проблем тамо гдје он настаје. Лако је саставити прехрану која се темељи на биљној храни и која готово код свих људи значајно снижава ниво холестерола. Темељ такве прехране је једноставан – она је вегетаријанска и садржи житарице, воће, поврће и махунарке. Допуштамо и ограничене количине бјеланчевина и немасног млијека и јогурта.“ И читавом том процесу је веома важно елиминисати стрес.
Побољшање је било видљиво прије него што се Вернер усудио помислити. За неколико дана болови у грудима осјетно су се смањили. Чак је имао снагу да устане из свог наслоњача и прошета око куће.
Здравље му је било све боље. За неколико мјесеци бол у грудима потпуно је нестала. Он и Ева све су чешће шетали шумама, брдима и другим сликовитим предјелима у околини Сан Франциска.
На годишњицу придржавања Орнишевог програма, Вернеру је ниво холестерола опао са 320, колико је био након другог инфаркта, на 145. На препоруку др Орниша, више није уопште узимао никакве лијекове осим једног дјечјег аспирина сваког другог дана.
