економски мит

Др Миодраг Зец: У Југославији се није живјело боље!

3608

„У Југославији се живјело боље“ – колико смо пута чули ту теченицу од југоносталгичара. Др Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, сматра да је концепт онога што се назива југословенским економским чудом, више ствар психолошке интерпретације него чињеница

Мање више то је била илузија. Ми имамо ту чудну особину да, ако нам је стварност тешка а будућност неизвесна, онда величамо прошлост. Дакле, што је прошлост даља, то је лепша.

Да би се један поредак оценио, мора се одговорити на неколико питања. Прво, да ли је то друштво обезбеђивало раст. Раста је било до 60-их година, а онда смо упали у период непрekидних реформи које се нису окончале ни до дан-данас.Чим је друштво у реформи, значи да постојећи модел не функционише. Осим тога, тај раст је био једнократан, у оквиру обнове и изградње, а када сте у обнови и немате ништа а добијете нешто, наравно да имате раст. С нуле  је лако расти! Ако немате ниједне ципеле и купите пар, имате раст од сто посто.

Тај раст је финансиран из неколико извора, прво ратна репарација, па страна бесповратна помоћ – прво руска, потом америчка, национализација…

Тај систем који много хвалимо није могао да реши питање акумулације. До 60-их држава је силом формирала акумулацију, прописима и насилном пенетрацијом политике у економију. Међутим, када је модел развијен ка свом коначном самоуправном облику, показало се да предузећа неће моћи да формирају акумулацију. Тако је дошло до економске миграције, што се интензивирало средином 70-их година када се показало да систем производи системски дефицит: више троши него што производи.

Систем се радикално узнемирио 1971 године када је постало очигледно да не само да нисмо нашли економски модел него ни модел функционисања друштва. Почиње велика политичка криза федерације која се некако одржавала у животу захваљујући Титовом ауторитету и расту спољњег дуга, што је трајало до његове смрти. Титова смрт је оголила све диспропорције. Све чиме смо се дичили, распало се. Друштво које гуши критичко мишљење не може на време да уочи проблем и да га адекватно реши. Како тада тако и данас.

После Титове срмти постало је јасно да та држава нема перспективу, ушла је у вртлог хиперинфлације и то је доказ да никаквог чуда није било. Цело чудо се заснивало на једном психолошком стању које је успела да произведе владајућа партија, а то је мантра да ће сутра бити боље.

Истина, бивша Југославија је била велика држава са великим амбицијама и са добром идејом да индустријска производња чини погонску снагу те државе. Држава и њена привреда су желеле да буду важан фактор у Европи, а да би то били, морате бити војна сила. Да би били војна сила, морате имати индустрију, и то је ишло у том правцу. У том затвореном систему, са високим царинама, апсолутном контролом девизног режима и без глобализације, велики број предузећа је био заштићен од конкуренције и помаган од државе.

Оно што је било добро била је величина земље и њен геостратешки положај и она је финансирана споља, што директним што индиректним средствима, као меки трбух социјализма. Омогућен јој је приступ технологији а те производе је извозила према трећим, несврстаним земљама. Покрет несврстаних је и настао да се те земље одвоје од Русије.