На свеправославном сабору маја 1923. године, Милутин Миланковић је понудио календар по коме би се разлике превазишле и Божић славио истог дана. Српска црква никада није ратификовала одлуке тог свеправославног сабора, на коме је прихваћен управо предлог српске делегације
Пише: Донко Ракочевић
Календарска подјела, која потиче још из давних времена, дио је вјечитог сукоба двије хришћанске цркве, православне и католичке. У кратком историјату покушаја реформи календара, може се сагледати како је дошло до два Божића и осталих замешатељстава везаних за истовремену употребу два календара – Грегоријанског (новог) и Јулијанског (старог).
До Првог свјетског рата, у свим православним земљама био је на снази Јулијански (стари) календар. Послије Првог свјетског рата, распадом Аустроугарске и побједом совјетске револуције, створиле су се многе државе, међу њима и Краљевина СХС (каснијe Југославија) што је одмах отворило проблем календара, јер су западни дјелови новостворене државе, још од средњег вијека, употребљавали нови (грегоријански) календар (од 1584. године).
Да би се избјегле забуне, 19/31. јануара 1919. године у Краљевини СХС прихваћен је као званични – нови (Грегоријански) календар. Прихватала га је нова држава, али не и Српска православна црква, па је, између осталог, почела пракса – двије Нове године и два Божића.
САБОР У ЦАРИГРАДУ
За 10. мај 1923. године у Цариграду, цариградски патријарх Мелетиос сазвао је сабор представника свих православних цркава и држава, с једном тачком дневног реда: реформа Јулијанског календара. Српску православну цркву заступао је митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, а краљевску владу проф. др Милутин Миланковић као научник. Биле су заступљене све правoславне цркве, укључујући и сјеверно-америчку.
Српска делегација је била за потпуну реформу календара, односно за увођење тачног календара и покушај (преко Друштва народа) да се такав, најновији, календар прихвати у цијелом свијету.
Oсновна идеја Миланковићa била је да треба поштовати огромне напретке астрономске науке остварене после грегоријанске реформе (1584. године).
Српска делегација је предоложила да сабор ради у три комисије: канонској, научној и практичној. Тај предлог је прихваћен. Миланковић је ушао у другу, а митрополит Дожић у трећу.
МИЛАНКОВИЋЕВ ПРЕДЛОГ
Милaнковић је заузео став: „Предложићу календар који је заснован на науци, а не на канонима. Односно, створити нови календар на строго научној бази и, према томе, астрономски тачнији од грегоријанског“.
Према том предлогу, у читавом вијеку би само десет пута Васкрс код православних био недјељу дана раније него код осталих хришћана. У свих осталих 90 година, били би у истом дану и код једних и код других.
„Таман довољно да маркира народну разлику између новог и грегоријанског календара”, говорио је Миланковић.
Разлика између Миланковићеве и тропске године износи свега двије секунде годишње. Да би се акумилирала разлика од једног дана, потребно је 43.200 година, док се код грегоријанског календара разлика од једног дана појављује већ после 3.300 година! Због тога је то најтачнији календар направљен у људској историји.
После много перипетија и обрта, једногласно је прихваћен Миланковићев предлог. За свој рад је касније одликован од многих влада. На завршној сједници сабора, 30. маја, донијета је одлука да се, прихватањем новог (Миланковићевог) календара, поведу разговори са западним црквама око сазива једног свјетског сабора о реформи календара.
Ступање на снагу новог календара предвиђено је када га ратификују све православне цркве. Синод Цариградске цркве то је учинио одмах, а у Грчкој, Румунији и Бугарској ратификован је много година касније, али никада није заживио у пракси. За дивно чудо, Српска православна црква никада није ратификовала одлуке тог свеправославног сабора, на коме је прихваћен управо предлог српске делегације.
