СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ - КАКВЕ ПОУКЕ МОЖЕМО ИЗВУЋИ ИЗ ТОГ НАЈТРАГИЧНИЈЕГ ДОГАЂАЈА У ИСТОРИЈИ СПЦ

У Ватикан никад вјере!

1989

Прича о најтрагичнијем догађају из историје Српске православне цркве, могла би бити поучна за многе, а посебно за наше црквене великодостојнике који имају све приснију сарадњу са Римокатоличком црквом

 Пише: Љубиша Морачанин

 Највећи злочин који су Османлије учиниле Српској православној цркви и њеним вјерницима јесте спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, 8. маја 1594. године. А шта су те мошти значиле, најбоље је описао свети Јустин Ћелијски: „Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког гријеха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпила из светог гроба и светих моштију Светог Саве.“

Синан-паши који је осмислио и предводио тај сатанистички ритуал, није препрека била ни то што су чудотворним моштима Светог Саве прибјегавали и болесни муслимани и добијали чудесна исцељења.

Прича о најтрагичнијем догађају из историје Српске православне цркве, могла би бити поучна за многе, а посебно за српске црквене великодостојнике који се све више окрећу сарадњи са Ватиканом и насиједају на папске форе и фазоне како се морамо заједнички одупријети продору ислама на Балкан и у Европу.

Наиме, као непосредни повод за спаљивање моштију првог архиепископа српског, Турцима је послужио устанак Срба у Банату 1594. године, после договора европских владара са папом да склопе свеевропски хришћански савез за одбрану од Турака, звани Хришћанска лига. Латини, преко својих мисионара који се растрчаше Балканом, побудише велике наде код православних да ће се ослободити турског јарма.

„На обећање западних хришћана, иза којих, међутим, није стајала стварна спремност на дјеловање и која бијаху усмјерена највише на то да пропуте пут римскоме папи на вјековне просторе православља на сјеверозападном Балкану, Срби се најзад одазваше и подигоше војне устанке“, пише св. Јустин Ћелијски.

Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цијену сами платити.

Одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима. Разјарени султан нареди да се застава пророка Мухамеда, дотад чувана у Дамаску, однесе арбанашком сину и темишварском беглер-бегу Синан-паши који је звјерски мрзио хришћане. И тада „би биједа роду христијанскоме, да се живи у земљу кријаху као кртице, и уништавање и биједа цркавама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана“, како записа јеромонах Исаија из манастира Никољe на Морави.

Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку и преговоре са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима претходним одрицањем од источне шизме“, тј. светосавске вјере православне, и признавањем врховне власти римског папе, дакле, приступањем Срба папској столици.

„Претјерано повјерење са којим наступаше према Риму, дјеловању митрополита Висариона, давало је више политичку него ли пастирску обојеност. И тако се, преко њега, у Херцеговини, некада у цјелини православној, насади неосјетно противцрквена идеја уније, која ће многе православне српске душе гурнути у загрљај папски и, онда, временом, етнички преименовати у Хрвате“, записао је св. Јустин.

Сурови ратник, Синан-паша, већ одавно огорчен сазнањем да Срби, из покољења у покољење, са истим страхопоштовањем прибјегавају чудотворним моштима Светитеља Саве (постајући тако кадри да одоле свакој напасти), упаде са својом војском у манастир Милешево, похара га и запали, на Велики Петак 1594. године, а мошти Светог Саве однесе са собом у Београд.

Када стигоше на Врачар-поље, Синан-паша, по народној пјесми, нареди својим војницима: „Брже дрва на гомилу дајте, и на дрва положте ђаура, кога раја за Свеца разгласи, па одоздо ватру потпалите, нека Светац Биограду свијетли…“

Ова народна пјесма још каже да се, када је Свети Сава спаљиван, ломача није дала потпалити обичним дрвима, него су по виноградима сјечене гиџе, те да су Саву Светога на лозовим гранама спржили и његов пепео на све стране развијали.

У биографији Светог Саве, написаној 35 година касније руком римокатоличког прелата из Босне, Ивана Томка Мрнавића, оста записано још једно велико знамење које се зби приликом спаљивања његових моштију: „Тада са оног Светога Стога (ломаче), па све до неба, облак разнобојни у облику дуге виђен би јошће од војске истога невјерника (Синан-паше); за знамење срџбе Његове, коју послије мало времена исти војници кушаше, жестоко потучени од Угара.“

И тако се дугом – „исконским знамењем савеза Бога са вјерним синовима народа свога, још од времена Нојева“, знаменова посмртно мучеништво онога који још за живота постаде светитељ и преподобни.