Нико неће оспорити да је Његош највећи геније с простора Црне Горе, као и да је свети Василије Острошки најпоштованији светац међу нашим вјерницима. Живјели су у различитим временима, нису се познавали, никада нису имали никаквог контакта.
Узвишеност генијалности и узвишеност светости су неупоредиве, несамерљиве, као да припадају различитим бићима. Али, наши људи једнако се поносе Његошевим генијем и Василијевом светошћу. И били би осиромашени када би им одузели Његоша, исто као и када би им одузели св. Василија.
Његош је био генијални песник а не светитељ сличан Василију. Његошево дјело не може бити религиозно процењено, јер се генијалност не признаје за пут духовног успона, стваралаштво генија се не сматра религиозном активношћу. У најбољем случају, религиозна свијест допушта и оправдава Његошево стваралачко дјело, али не препознаје у њему религиозни чин.
И за Његоша је било боље да је попут Василија Острошког ишао путем аскетског духовног подвига. Јер, за чин искупљења није потребно стваралаштво, није потребна генијалност, потребна је светост. Међутим, Црна Гора и српски народ би у том случају били лишени свог највећег генија, наше културно, књижевно и језичко наслеђе би било драстично сиромашније.
Геније ствара велика дјела, чини велике ствари у свијету. Светитељ ствара самог себе, савршеније биће у себи. Свети Василије ништа није стварао, осим самог себе и само тиме је преображавао свијет, спасавао свој народ.
Његош као да је уништавао своју душу у свом генијално-стваралачком излажењу из себе. Василије је спасавао своју душу духовним дјелањем у себи. Истина, генијалац познаје тренутке екстатичког блаженства, али они су ријетки, не зна за мир и срећу (што се и види из Његошевих стихова), увек се налази у трагичном расколу са свијетом који га окружује. Док онај који је на светачком путу – готово увијек је у стању есхатолошког блаженства.
Не само да сви не могу да буду свеци, већ сви и не треба да буду свеци, нису сви од Бога предодређени за светост. Да је Његош престао да ствара и да се затворио у манастир, учинио би тешки грех пред Богом, јер би напустио пут за који га је Бог предодредио. За пут генијалности, човјек исто тако бива предодређен као и за пут светости.
Постоји, дакле, усуд генијалности, и постоји усуд светости. Његошев усуд је био генија – ствараоца и не треба и не може да буде светац. У његовом дјелу се јесте акумилирало искуство стваралачке светске епохе, религиозне епохе, али светост је нешто друго. Јесте и генијалност нека врста светости, али она не може бити религиозно појмљена и канонизована.
И дефинитивно, не треба мијешати та два појма – генијалност и светост. Не само да генијалност није предуслов за светост, већ је непромостива препрека. Зато Митрополија црногорско-приморска узалуд обиљежава Његоша као свеца, он никад као такав неће заживјети у народу, не само што то није урађено канонски (одлуком Синода СПЦ), већ и зато што он то у суштини није. Али, то не умањује његов ненадмашни значај за српски народ и његову културу.
Црној Гори и српском народу потребна је и Његошева генијалност и Василијева светост.
(овај текст је настао као парафраза есеја Николаја Берђајева, у коме упоређује Александра Пушкина и св. Серафима Саровског)
