Када данас дођете на Ловћен, пред Мештровићев маузолеј, дочекаће вас „кустос“ који ће вам, између осталог, објаснити, да 1972. године није срушена Његошева капела, већ црква Александра Карађорђевића. Да ли је баш тако? Истину на ту тему је покушао да докучи хрватски новинар и публициста Дарко Худелист, чије истраживање је објављено у последњем броју „Недељника“
А сада неколико ријечи о „Његошевом аманету“ који је Петар Петровић Његош или владика Раде изрекао уочи смрти, подижући на врху Ловћена своју задужбину (подизао ју је у раздобљу 1843-1846). За ову нашу причу посебно је важно то што је сведок те клетве био и прадеда академика Дејана Медаковића, Милорад Медаковић, који је тада био у Његошевој служби, као секретар (ађутант) на Двору на Цетињу.
Цркву-капелу и гроб у њој Његош је подигао на врху Ловћена (Језерском врху) још за свог живота, с јасном намјером да у њој, кад умре, буде и сахрањен. Милорад Медаковић је посведочио да је управо у његовом присуству Његош ставио својом руком основни камен на тој црквици и том пригодом, односно при самрти, „заклео свог брата Пера и братучеда Ђура да, кад умре, испуне његову жељу, тј. да га управо у тој црквици сахране. „Иначе ћу вас оставити под проклетством!“, упозорио их је притом, јасно им назначивши шта их чека ако ту његову жељу не испуне.
Неки црногорски историчари и интелектуалци сумњају у веродостојност сведочења Његошевог ађутанта Милорада Медаковића, но Матија Бећковић ми је, у нашем разговору 2. фебруара 2009. године, био прилично експлицитан и недвосмислен, рекавши:
„За све што каже човек може се сумњати, али за такве ствари као што су те последње речи и поруке – тешко. Његош је хтео да ту битку, коју је водио за живота, настави и после смрти! И хтео је да и његов гроб води његов бој!“
Како је на дан Његошеве смрти владало велико невреме, те се није могао изнети на Ловћен, Његош је привремено сахрањен у манастиру на Цетињу, тј. у гробу његовог стрица св. Петра Цетињског. Његов је аманет, четири године након његове смрти, извршио књаз Данило: он је посмртне остатке (кости) свога стрица Његоша пренео у црквицу Светог Петра на врху Ловћена у септембру 1855.
Његош је у својој задужбини на Језерском врху мирно почивао 61 годину. А онда је, у јануару 1916 – у јеку Првог светског рата, када се српска војска, пред удруженим снагама Аустроугара, Немаца и Бугара, повлачила ка мору – аустругарска војска, освојивши Ловћен, срушила црквицу у којој је он био сахрањен.
По наредби генерала Фон Вебера, Његошеве кости су пренесене, у августу 1916, на Цетиње (и то прилично шептрљаво, о чему постоје бројна сведочења). А на месту гдје је била Његошева капела, Аустроугари су намеравали да саграде величанствени „кип тријумфа“, у славу свог владара, цара Фрање Јосифа I.
И ту сада долазимо до оног „кобног“ тренутка у овој хронологији, када се та хронологија рачва. То јест, када је могла ићи у овом или у оном смеру.
У ваздуху је висило питање: ко ће обновити разрушену Његошеву капелицу, тј. саградити нову, заменску, на месту старе: да ли (државотворни) Црногорци, махом зеленаши, или Срби – односно југословенски краљ Александар.
Александар је био бржи и спретнији, обративши се – а коме другоме него службеном дворском вајару и свом пријатељу Ивану Мештровићу, да он пројектује и сагради нови споменик Његошу на Ловћену.
Међутим, то што је Иван Мештровић замислио, у Југославији није прошло. Једни кажу: његов је пројекат био прескуп. Други, међутим, тврде да се против његовог пројекта побунио врх Српске православне цркве – зато што замишљени маузолеј није био у византијском стилу.
Мате Мештровић ми је о томе рекао: „Мој отац је направио тај пројекат, али то је било блокирано од СПЦ. Владике су се, наводно, побуниле, зато што није пројектовано у византијском стилу… Мој отац није говорио о новцу… То је, дакле, обустављено због политичког отпора, то је била велика граја, можда још већа него касније, за вријеме комуниста… И онда је Александар одустао од тога…“
Умјесто великог, скупог и помпезног маузолеја, краљ Александар се одлучио за много скромније и једноставније решење, те је о свом трошку, а у част рођења свог сина престонаследника Петра II, одлучио да сагради готово исту онакву црквицу (капелицу), какав је био и Његошев оригинал.
Овде није наодмет споменути ни чињеницу да је краљ Александар био, заправо, Његошев блиски рођак по женској линији: Александрова мајка, принцеза Зорка, била је најстарија кћерка Николе I Петровића Његоша (која се 1883. удала за Петра Карађорђевића који је 1903. постао краљ Србије). Матија Бећковић о томе каже:
,,На неки начин, краљ Александар је Његошев унук, по мајци. Значи, Александар је, што се тога тиче, могао слободно да претендује на црногорски престо! Александар је једини краљ који се родио на Цетињу. Ни Његош се није родио на Цетињу него на Његушима… Захваљујући оцу и мајци који су живели у изгнанству на Цетињу, и Александар је до своје 11. године живео на Цетињу. И био је љубимац свог деде краља Николе…“
Свечано преношење Његошевих костију из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Језерском врху на Ловћану догодило се 21. септембра 1925. Свечаности су лично присуствовали краљ Александар, митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић (будући српски патријарх) и митрополит Николај Велимировић, који је уједно и благословио задужбину краља Александра, као нови споменик Његошу. Тај ми је догађај Матија Бећковић овако описао:
,,На отварању капеле, чувени говор одржао је митрополит Николај Велимировић. И он је рекао ту чувену реченицу: Ево нас на крову наше отаџбине, и ваше величанство, на колена! И краљ Александар је клекнуо. А будући да се Црна Гора била прилично искомпромитовала у Првом светском рату, са својим шуровањима с Аустријом, а да би он то исправио и да би то поравнао, Александар је скинуо са свога ревера Албанску споменицу и ставио је Његошу на груди, на олтар. То је значило да су и Црногорци, Никола и то друштво, да су они прешли Албанију и створили ту нову земљу…“
Али неко тиме није био задовољан, неко је, у потаји, бесно шкргутао зубима. Не неко него неки, многи. Црногорци – државотворни Црногорци, црногорски националисти, тзв. зеленаши и њима блиски, који су желели самосталну државу Црну Гору и којима никако није било по вољи у Александровој Југославији.
Овај нови споменик на Ловћену за њих није био споменик црногорском владару Његошу него споменик краљу Александру и монархистичкој Југославији.
