Пише: Лука Марин
Борислав Вучевић био је респектабилан кошаркаш. Играо је професионалну кошарку за клубове из Југославије, Швајцарске и Белгије док се 2002. коначно није пензионисао с 44 на леђима. Подвизи по којима ће га кошарка памтити су освојена титула европског првака са сарајевском Босном 1979., наступ на Еуробаскету у Западној Њемачкој 1985., али и рођење сина Николе 1990.у швајцарском граду Моргесу.
Никола Вучевић данас је главни центар Орландо Меџика и репрезентације Црне Горе, а често ће истакнути да га је отац научио свему што зна о кошарци; послије је своје вјештине само усавршавао. Боро га није тјерао на кошарку, али се Никола, пратећи га по утакмицама у Белгији, једноставно навукао – узео би кошаркашку лопту, лоптао се по кући и радио неред, до лудила доводио мајку Љиљану, бившу рукометашицу.
Кад се Борислав пензионисао, повео је обитељ у родни Бар, гдје је Никола започео с озбиљнијим развојем. Одрађивао је тренинге под паском оца, приступио Морнару, а као пионир умало окончао своју каријеру и живот – 23. јануара 2006. у друштву оца путовао је возом од Бијелог Поља према Подгорици и Бару.
„Најгоре је било што знате да ћете се срушити у провалију, а не можете ништа предузети. Само чекате хоћете ли умријети или преживјети.“, годинама послије описао је Никола америчким новинарима. Гледао је смрти у очи, али преживио с лакшим озљедама. Боро је из скршеног вагона извукао сина, а потом и десетак других путника. Тог страшног дана погинуло је 47 особа, а међу њима и Милосав Жугић, Николин 15-годишњи саиграч из Морнара.
Годину потом, Вучевић је као матурант оставио иза себе црногорске дане пребацивши се у средњу школу Stoneridge Preparatory у Калифорнији. По доласку је знао једва нешто енглеског, али је говорио изврсно француски, који су знали многи саиграчи. Постао је капитен екипе и након успјешне сезоне уписао University of Southern California. С Тројансима је одрадио три врло добре сезоне након којих се пријавио на НБА драфт, гдје су га 16. пиком изабрали Philadelphia 76ers.
Након солидне руки сезоне у Филаделфији, завршава у Орланду. У сљедећим се сезонама испрофилирао у једног од бољих центара лиге – сјајне центарске технике, врло доброг шута, покретан, фантастичног осјећаја за скок.
Већ је у првој сезони у Меџику био други најбољи скакач лиге с 11,9 скокова у просјеку, а неке представе биле су запањујуће – попут оне на Силвестрово 2012. У сусрету против Мајамија убацио је 20 поена уз невјеројатних 29 скокова, чиме је оборио рекорд франшизе који је држао Шеки О’Нил. Импресионирао је и ЛеБрона Џејмса, који му је послије завршне сирене дошао стиснути руку.
До краја идуће сезоне убиљежио је чак шест 20+20 представа, од којих је једна била и 30+20. Човјек је способан и по пет пута скочити у истом нападу, док год не угура некако лопту у кош. Сјајно користи кршну грађу и када раскрили рамена с распоном руку од 224 цм, лопте му падају у наручје, нико други им не може ни примирисати.
Ради одличне блокове те се још боље ротира, а асистенције разигравача обожава капитализирати такозваном ‘удицом’. Са шутом нема проблема, не дрхти му рука ни у завршницама, од којих је најпамтљивија она против Лејкерса када је погодио побједнички fadeaway са сиреном.
Највећа замјерка му је игра у одбрани. С обзиром на физичке предиспозиције, изненађујуће је слаб блокер. Осим тога, у игри један-на-један прима кошеве у високом постотку. Све је то, уз Орландове лоше резултате, знало бацати у сјену његов нападачки учинак те се често чуло шушкање о новој размјени, поготово након што му је протекле сезоне понешто опала минутажа.
Ипак, нема сумње да је показао изузетну вриједност. У доба када класични центри имају све мању важност, он се и даље успијева изборити за своје лопте које одлично користи. Да би направио корак више, мораће се наћи уекипи која побјеђује. Вучевић се успио наметнути готово свугдје гдје је играо – у средњој школи, нау ниверзитету, у НБА, па и у Будућности за вријеме локаута 2011.
Једина екипа с којом никако није могао на зелену грану јесте репрезентација Црне Горе.
На Еуробаскету 2011. био је у статусу резерве тада неприкосновеном Николи Пековићу, али је својих 15-ак минута одлично користио. Чинило се да ће у сличној ситуацији бити и 2013., будући да је Пекмен имао фантастичну НБА сезону; но, почетком августа се селектор Лука Павићевић одлучио захвалити Пековићу, јер није имао стрпљења чекати га да потпише нови уговор с Миннесотом.
Једина логична претпоставка била је да ће Вучевић постати први играч екипе, али Павићевић је имао друго мишљење. Вучевић се као НБА играч могао тек нешто касније прикључити припремама, а на такве је ствари Павићевић очито јако алергичан. До краја припрема третирао је Николу као да је ријеч о незрелом јуниору, а не о другом најбољем скакачу у НБА лиги.
На првенству се није ништа промијенило, Вучевић је играо чак и мање него прије двије године, по 13-14 минута – Павићевић је давао предност годину дана млађем Бојану Дубљевићу и искуснијем Милку Бјелици. Никола је добио већу шансу тек када је све било готово – у ревијалном сусрету против Србије докопао се 20 минута.
На неки је начин умјетност играчу који убиљежи 29 скокова против НБА првака толико убити самопоуздање да неколико мјесеци послије ухвати пишљиве двије лопте против Македоније. Потхват изван граница људског разумијевања! Павићевић је неким чудом преживио испадање у првој фази Еуробаскета те остао на кормилу репрезентације, стога је на прољеће услиједило Вучевићево саопштење да неће наступати за Црну Гору док год се не промијени селектор.
Павићевић је прије двије године коначно попио отказ, а Вучевић смјеста најавио повратак. Селектор је постао стари лисац Богдан Тањевић, који му је тренирао оца у вријеме похода Босне на Еуролигу. Никола је коначно добио статус какав заслужује и с 15,5 поена и 10,8 скокова одвео Црну Гору преко квалификација на предстојећи Еуробаскет.
Ситуација је прилично јасна – Црна Гора ће на првенству догурати докле је Вучевић на својим леђима донесе. Екипу карактерише несразмјер у појединачном квалитету играча, али он је њена А класа, јамац да никоме неће бити лако с њима, па чак ни бранитељима наслова с којима отварају турнир.
Свако ко игра са Шпанијом страхује од Паула Гасола, који и у позним годинама тероризира противничке центре, али мислим да је ово једна од ријетких прилика када се Гасол прибојава свог супарника.
(Telesport)
