Колико јуче наши црквени великодостојници су причали како ће нам Ватикан и врх Римокатоличке цркве помоћи у очувању Косова и Метохије у саставу Србије, што сам више пута негативно коментарисао и цитирао српску изреку: „Латини су старе варалице.“ На то су ми одговорили да су се времена промијенила, и да „Света столица схвата значај Космета за хришћански свијет“
Пише: Донко Ракочевић
Премијер Косова Рамуш Харадинај недавно се састао са папом Фрањом, поглаваром Римокатоличке цркве. Он је том приликом поручио да је Косово примјер вјерске толеранције и промоције мира, као и да је евроатлантски пут Косова ојачан стратешким партнерством са Ватиканом.
– Косово је примјер верске толеранције и промоције мира. Наш евроатлантски пут се јача стратешким партнерством са Ватиканом. Његовом блаженству, папа Фрањи, изразио сам посвећеност нашег народа да сачува и његује духовне и демократске вредности у духу заједничног добра. Косово је захвално зато што је у Светој столици увек налазило отворена врата. Благослов папа Фрање је даљи подстицај за пут који слиједи Косово са својим народом, пут европске цивилизације. – написао је Харадинај на Фејсбуку.
Дакле, мијењају се личности, политика не. Потискивање православља са Балкана, слабљење Српске православне цркве и свега што има придјев српски је историјска константа у пполитици Ватикана. Записано је то у њиховим вјековним програмима који се чувају у архивима. Ако неко случајно заборави шта је циљ, да се подсјети.
ПРИМЈЕР 1: Нису случајна писма и молбе Ватикана са почетка 18. вијека (1705, 1709) упућене Порти, да ако већ дозвољавају да католичке породице прелазе у подручје Ибарског Колашина гдје је већинско становништво православно, прво од њих захтијевају да приме ислам, да не би случајно временом постали православни. Ватикан „екуменски добронамјеран“ је радије од хришћана католика правио муслимане, него што је желио да они остану хришћани, али православни. То је константа. Уз то историјска.
ПРИМЈЕР 2: Прича о спаљивање моштију Светог Саве, најтрагичнијем догађају из историје Српске православне цркве, могла би бити поучна за многе, а посебно за српске политичаре и црквене великодостојнике.
Латини, преко својих мисионара који се растрчаше Балканом, побудише велике наде код православних да ће се ослободити турског јарма. Срби подигоше војне устанке, а из Ватикана и Беча, умјесто обећане помоћи, стиже уцјена – прво црквена унија па помоћ.
„Претјерано повјерење са којим наступаше према Риму, дјеловању митрополита Висариона давало је више политичку него ли пастирску обојеност. И тако се, преко њега, у Херцеговини, некада у цјелини православној, насади неосјетно противцрквена идеја уније, која ће многе православне српске душе гурнути у загрљај папски и, онда, временом, етнички преименовати у Хрвате“, записао је св. Јустин.
Тада митрополит Висарион, последњих година на истом подручју „бискуп“ Григорије (срећом га изместише у Њемачку), не држаше се народне мудрости: „Латини су старе варалице!“
