Не сметају Петру Комненићу лидери Демократског фронта зато што користе „тешке“ ријечи, већ зато што се крсте и што воле и Србију и Русију! Шта ли би на то рекао његов ђед по коме је добио име, који је ратовао у Војсци Краљевине Србије а због љубави према Русији заглавио на Голом отоку? А шта би тек рекао његов прађед Тодор који је био свештеник?
Пише: Донко Ракочевић
Морам да признам да сам у почетку гајио симпатије према Петру Комненићу, што због његовог борбеног духа, што због његовог ђеда по коме је добио име – чувеног ратника (у Балканском је учествовао са 16 година као добровољац, у Првом свјетском као добровољац у Војсци Краљевине Србије, а у Другом је, између осталог, био командант Ловћенског партизанског одреда) који је платио главом љубав према Русији – најтежи дио логора на Голом отоку прозван је по њему „Петрова рупа“.
Но, све моје надe да ће од њега бити добар новинар, распршиле су се новембра 2009. године, када је у Лондону правио интервју са Ратком Кнежевићем. Умjесто да од Миловог бившег пајтоса извуче драгоцјене податке о шверцу цигарета и сличним криминалним радњама, он је покушавао да се надгорњава са пуно паметнијим од себе, постављајући му глупа питања у стилу: „Да ли сте ви шпијун?“ Све да јесте, шта је очекивао да му овај одговори – јесам! Два сата скупог телевизијског времена је изгубио (да не рачунамо девизне дневнице) на покушајима да дискредитује Кнежевића (то, истина, чини и са другим саговорницима).
Слично се десило и синоћ, у његовој емисији „Начисто“, као и много пута у међувремену. Цијело вријеме је инистирао на осуди начина политичке борбе Демократског фронта, као да је неколико изговорених увредљивих или пријетећих ријечи првака ДФ-а, већа штета по Црну Гору него сав криминал, корупција, милионске пљачке, прогон неистомишљеника и сва друга непочинства која већ годинама упражњава црногорски режим. И по већ устаљеном обичају, тврдоглаво је најстојао да ту његову уврнуту логику прихвате и остали гости у студију, па је представнике Уре, СДП-а и Демократа нон-стоп хушкао на Демократски фронт, покушавајући да од њих извуче што теже осуде на рачун колега из ДФ-а.
И самог Небојшу Медојевића је ниподаштавао на разне начине, убацивао му се после сваке реченице, смијао му се у лице, покушавао да га представи као лажова, а у два наврата га чак назвао – перфидним (!), што није блажа увреда од оних које му толико сметају у речнику лидера Демократског фронта. Медојевић је све то стоички издржао (помало се знојио) и на крају су се руковали као да ништа није било. Истина, Комненић је први пружио руку, али Медојевић је погријешио што је узвратио. Или, што није напустио студио у сред емисије. Овако је охрабрио надобудног Комненића да настави да „черечи“ Демократски фронт до наредних избора на којима ће, увјерен је Петар, ДФ имати пуно мање гласова него на прошлим.
„Вијести“ (и новине и телевизија) су очигледно дио западног плана да се инсталира нови марионетски режим, али без Демократског фронта, што је недавно изјавио и сам Медојевић, али тим више чуди његова одлука да прихвати позив да гостује у једној таквој телевизији, чиме јој свакако даје легитимитет – добровољно се потчињава њеним стандардима, као и некултури Петра Комненића. Да је синоћ у студију ТВ Вијести столица намијењена за Медојевића остала празна, имало би то пуно више одјека од свих његових ријечи које уосталом одавно знају сви који желе да их чују, а самом Комненићу би то била опомена да не може да се понаша као дрипац.
Академик Жарко Ђуровић је о чувеном ратнику и мученику Петру Комненићу испјевао пјесму „Рам за голооточку ноћ“. О новинару Петру Комненићу би се могла испјевати пјесма „Рам за црногорску ноћ“. Не само због тога што саучествује у прљавим политичким играма против најјаче опозиционе партије, већ и зато што је сага о њему и његовим прецима – метафора о данашњој и некадашњој Црној Гори. Ђед Петар му је волио Србију и Русију, прађед Тодор му је волио Бога (био је свештеник и племенски капетан), а он – ни једно, ни друго, ни треће! Као и огромна већина данашњих националних Црногораца. И управо у том грму лежи зец – не сметају њима Милан Кнежевић, Мићо Ђукановић, Предраг Булатовић, Марина Јочић, Андрија Мандић… зато што користе „тешке“ ријечи, већ зато што се крсте и што воле и Србију и Русију. А Небојши Медојевићу највише приговарају што је у таквом друштву.
