ЧИТАМО ЗА ВАС

Милева Ајнштајн, теорија туге

1829

Славенка Дракулић до кости je оголила колико је брак између бриљантне математичарке из Војводине Милеве Марић и генијалног физичара Алберта Ајнштајна био типичан примјер свог патријархалног доба

На страну романса њих двоје на почетку њихове везе, на страну и недавна екранизација о њих двоје која је прећутала можда и најсрамотнији дио Ајнштајновог живота, његово писмо њој у Берлин 18. јула 1914. бруталан је историјски документ о мушкој шовинистичкој традицији западне цивилизације која је у 20. вијеку наводно постала до краја просвијећена.

Милева и Алберт, кад су се тек упознали, третирали су једно друго с пуно пажње – све док Алберт није остао једини у породици који је зарађивао. Она је у браку с њим имала троје дјеце, а писмо јој је написао кад је већ био у љубавној вези са својом рођакињом Елсом, којом се напосљетку и оженио. У том писму Алберт је Милеву третирао горе од слушкиње, тражио је све, а давао скоро ништа, жени која му је, кад су се упознали на Политехничком факултету у Цириху, јако помагала као скоро беспримјерно надарена математичарка.

У Албертовом писму неколико година послије, међутим, стоји чак и оваква реченица: „Престаћеш ми се обраћати ако ја то затражим.“ А некад давно расправљали су о проблемима теоријске физике једно другом равни. Алберта је и привукао интелект и мисаони карактер жене која је још у Краљевској гимназији у аустроугарском Загребу добила посебну дозволу за похађање физике у искључиво мушком разреду.

У Швајцарској је морала студирати зато што у добу кад је започињало 20. стољеће у Европи, индустријски напредном и просвијећеном континенту, нигдје другдје нису на техничким факултетима примали жене. Милева је, иначе, била – ако не равна по својој генијалности из математике у односу на његову генијалност из физике – онда без сумње организованија и сређенија у свом научном проучавању од њега. И на крају та оштроумна, вриједна, аналитична Војвођанка, бриљантна студенткиња – није завршила факултет.

Остала је трудна с Албертом Ајнштајном, и то – каква су већ то била времена – Боже сачувај, прије брака. Нити тада му није хтјела правити проблеме. Човјеку којега је вољела безрезервно колико он њу није, накратко се макнула с пута, јер по својој неформалности није био на баш најбољем гласу, па је отишла родити на некакво имање у Војводини гдје су је родитељи сакрили. Па је родила.

Па је, из неразјашњених околности, напустила своју цурицу и отпутовала Алберту у Швајцарску. То што је дјевојчица ускоро обољела и умрла, прогањало ју је до краја живота. Он је за то вријеме радио на развоју своје каријере, професуре, борио се са свијетом који ни према њему није био увијек најблажи.

Само, до тренутка кад је Милева без дипломе, с болним сјећањем на кћерчицу Лиесерл и два сина за која се требало бринути, постала туробна домаћица, Алберт је свој приватни живот стао обогаћивати наплаћивањем своје популарности код младих, слободних, веселијих жена. Имала је 44 године кад су се развели, кад је госпођа Ајнштајн постала Елса Ловентхал. Двије године послије барем јој је припао, као његовој бившој супрузи, праведни дио новчаног износа за његову Нобелову награду.

Па је с те стране лакше бринула о њиховом најмлађем сину Роману који је био тешко болестан. С једне стране ироничан, с друге горак наслов романа с обзиром на све потпуно је на мјесту. Овај историјски роман Славенке Дракулић трећи је из њеног циклуса биографских романа о знаменитим женама које су имале посебне односе са знаменитим мушкарцима. Прије тога писала је о Фриди Каљо и Дори Мар, чије су животе обиљежиле везе са сликарима Диегом Ривером и Паблом Пикасом.