Српски народ мора да чува сјећање на своје знамените претке, ма гдје да су живјели, па и на оне у Далмацији, гдје је посебно у 19. вијеку, па и почетком 20. вијека, постојао велики број изузетних српских интелектуалаца; међу којима значајно мјесто заузимају чланови породице Десница
Пише: Донко Ракочевић
Ко је Владан Десница? Рођен је 1905. у Задру, у грађанској српској породици, православне вјероисповести, од оца Уроша и мајке Фани, рођене Луковић. Унук је Владимира Деснице, посланика Српске народне странке у Далматинским сабору, а потомак Стојана Јанковића (око 1635–1687), вође српских котарских ускока у 17. вијеку, сердара Котара, каваљера Св. Марка, коњичког капетана, заповједника тврђаве Островице.
Деснице су поријеклом из мјеста Срба у Лици, одакле је Владанов прадеда Данило, трговац и посједник, дошао у Обровац, гдје му се родио син Владимир који је са Олгом Јанковић, ћерком грофа Илије Деде-Јанковића (првака српског народа у Далмацији), имао сина Уроша Десницу (1874–1941), правника, члана Српске народне странке и предсједника Далматинске владе.
Пошто је гроф Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су, по женској линији, наследиле Деснице, укључујући и дворе Јанковића, породичну цркву и земљишне посједе у Исламу Грчком.
Владан Десница је студирао право у Загребу и Паризу. После дипломирања радио је као адвокатски приправник у канцеларији свог оца у Задру, а затим је радио и у Државном правобранилаштву у Сплиту.
Аутор је два романа – „Зимско љетовање” (1950) и „Прољећа Ивана Галеба” (1957). Опробао се и у другим књижевним формама – писао је новеле, есеје, позоришне критике, фељтоне и хумореске, као и један драмски текст. Сматра се настављачем далматинске прозе, модерним следбеником Симе Матавуља. Роман „Прољећа Ивана Галеба” је његово најзначајније дјело и један од најбољих југословенских послератних романа. Године 1954. написао је сценарио за „Концерт”, један од најбољих филмова у историји кинематографије у Југославији.
У писму предсједнику Удружења књижевника Србије, Драгану Јеремићу, навео је да духовно припада српској култури.
Умро је 1967. у Загребу, а сахрањен је у породичној црквици Светог Ђорђа (1675), поред двора Јанковића у Исламу Грчком. То што су му на сахрани били тадашњи владика далматински Николај (Боца) и сви ученици и наставници Богословије из манастира Крка, говори о његовој националној и вјерској припадности.
Лазар Томановић, предсједник црногорске владе из доба краља Николе (1907-1912) и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору (1893-1901), у својим Мемоарима пише о свом страначком колеги, Владимиру Десници, дједу Владана Деснице:
„Конте Илија Даде-Јанковић, последњи потомак котарских сердара, таст Десничин, кад је требало, први је развио у Милетићевој ‘Застави’ српски барјак и под њим стао окупљати Србе на приморју.
Владимир Десница је био будни и умни а непомични стражар тога барјака у дугој борби нашој, цијењен и поштован као заслужни првак наше странке. Међу мојим хартијама нашао сам нека писма, која сам био изнио у ‘Дубровнику’ поводом његове смрти, па их овдје понаваљам, да се боље схвате и процијене.
Писмо од 19. августа 1897. из Обровца гласи:
Драги Лазо! Био сам на скупштини и што се тад у Сплиту закључило, ти си могао читати и разбрати из листова. Ја не знам да ли ће се закључак у пракси моћи успјешно извести; али ето хвали се на све стране намјера новог установљујућег се политичког друштва ‘Српског братства’; само што ће запети, кад се буде рјешавао, да ‘Српски глас’ пређе из Задра у Сплит; и то ради многих узгрока, па и ја сам томе противан.
У Сплиту се Срби сви на прсте руке могу пребројати, а ми овамо имамо многих потреба, да преко листа истичемо; имамо опћина гдје смо у већини, па послије толико борбе, трошка и сваковрсног напора, да препустимо лист и останемо без органа, то ће тешко ићи, што ће до расцјепа доћи. Та доњи крај Далмације са Дубровником и Боком има већ лист, који заступа у духу српства њихове интересе, а то је ‘Дубровник’, зато сам да се ‘Српски глас’ не преноси у Сплит?!“
