скидање прашине

Прва митрополија је била у Подгорици, а не на Превлаци!

2789

Улогу коју је раније имала Дукља, послије је за католике преузео Бар, а за православне Подгорица. У њој је било прво сједиште Зетске епископије, тврди руски историчар Павле Ровински (1831-1916), позивајући се на Житије Светог Саве који је у 13. вијеку писао хиландарски калуђер Теодосије

Прво питање које се поставља јесте: шта је Немања урадио после уништења богумилства на враћању православља у Зети? Нема сумње, он је са собом довео свештенике и епископа, помоћу  којих је требало да јеретике врати правој вјери, јер тамо у вријеме када се родио Немања – није било ни једног православног свештеника.

У Житију Светог Саве се каже да је он успоставио епископију, као и основао и Зетску при цркви  архангела Михаила на Дрепи. Из тога се види да ту раније није било православне епископије, због чега је Зетска епархија била без епископа у трајању од приближно 30 година (од 1192, када је Зетом завладао Немања, до постављења Саве за архиепископа 1221. године).

А гдје је била та Дрепа? Јастребов сматра да је име Дрепа дошло од Требча, а Требачка главица је недалеко од Подгорице (заправо, далеко, на другој страни Зете и Мораче, иза развалина Дукље). Уз то, постоји племе Трепчи или Затрепчани.

У вријеме када је писано Житије Светог Саве (13. вијек)  аутор (хиландарски калуђер Теодосије) није могао знати каква су и гдје мјеста Трепча и Затрепча, јер он сам тамо није био, а није постојало ни карата ни тачног описа. За Трепчом се стварно налази равница, која се назива Дрезга, на којој је могло бити некаквих грађевина, а тај крај има добру везу с Подгорицом, дакле – и са цијелом Зетом. У сваком случају, овдје је ријеч о брду изнад Дукље, које се данас назива Тријебач.

Јастребов наводи још једно мјесто, такође близу Подгорице. То је Златица, гдје се могу видјети рушевине старе цркве и некаквих грађевина око ње. Ту се, по народном предању, славио дан арханђела Михаила, а ту је, наводно, била и зетска епископија.

Та претпоставка је доста вјероватна. Али, мора се примијетити да, судећи на основу остатака цркве, она не личи на православну, премда је окренута према истоку, јер у њој нема раздијељене припрате и главне цркве. А оно што је Јастребов сматрао за припрату, представља ништа друго него ходник, тј. терасу пред улазом у цркву. Друго, испупчење гдје треба да је био олтар, с обзиром на ширину цркве, исувише је мало да би у њему могао стати олтар. То испупчење је било без функције, као и у многим католичким црквама у овим крајевима.

Са своје стране, указујемо на то да се дио Подгорице, горе од њене подјеле на махале (квартове), тј. од брда Љубовић па до Рибнице – до данас назива Дрпе. И овдје, почевши од обале Рибнице до првих домова, тј. кућа – виде се старе гробнице. Неке се налазе у двориштима кућа. А нешто даље, у унутрашњости града, у једној турској кући, налази се тзв. света трпеза, тј. камени пијадестал, на којему се налазио престо. Унаоколо се види да су постојали зидови цркве. И уопште око тих кућа налази се пуно старих грађевина. И сами Турци са сигурношћу говоре да су овдје биле цркве и манастири.

Улогу коју је раније имала Дукља, послије је за католике преузео Бар, а за православне Подгорица, и није било мјеста које је било погодније и које би више одговарало за митрополију него што је ово. И само име одговара ономе које се помиње у Савином житију.

Одавде је епископ Иларион обилазио своје епархију и када се одушевљавао љепотама предјела и утврђивао значај положаја појединих мјеста, установио је, на примјер, да се острво Врањина налази у центру густо насељених мјеста Црмнице, Цеклина и Љешанске нахије. Зато је одлучио да на Врањини изгради манастир, који је посветио светитељу Николи, а сам је у том манастиру умро и у њему је сахрањен. Изградњу тог манастира благословио је архиепископ српски Сава, и он му је додијелио прве дарове.

Црквена јурисдикција зетскога епископа пружала се и на сво приморје, укључујући и Котор. Отуда није чудно што зетски епископ Неофит гради цркву у Боки близу Котора, како то пише у самој тој цркви, у Богдашићима.

На сјеверу, граница ове епархије додиривала се с границом друге епархије – Будмиске, чија се епископска резиденција налазила у Ђурђевим ступовима у Васојевићима. На истоку је била Пећка патријаршија, а на сјеверозападу, за Херцеговину, постојала је епархија у Милешеви.

Немањићи нијесу шкртарили када је у питању била изградња цркава и манастира и у другим мјестима ,дакле не само у Зети, него и у њеном сусједству. Тако је Вукан, свргнувши у почетку старијег брата Стефана с престола, а затим му га добровољно уступивши, населио у Зету и изградио у Морачи манастир с црквом посвећеном Успењу Богородице (1252.г).

Особито је штедра према црквама и манастирима била жена Уроша Првог, Јелена. Међу њеним најзначајнијим грађевинама јесте манастир Успења богородице на Ротцу близу Бара, као и обнова манастира светих Сергија и Влаха на Бојани.

Осим великих цркава и манастира, по цијелој Зети се налази мноштво малих цркава. А неколико цркава се налази унутар града Бара, као и његовој околини, такође и у Мркојевићима, и у цијелој Крајини. Много је цркава и у околини Скадра, гдје је доскора било православно становништво. Затим – у Доњој Зети и у Кучима.

Изградња манастира архангела Михаила на Превлаци у Боки, приписује се, према повељи, истина унеколико сумњивој, Стефану Првовјенчаном, а манастира Ђурђеви ступови – старијем Немањином брату Првославу.

Градећи цркве и манастире и снадбијевајући их свиме, како не би ни у чему оскудијевали, све то радећи за спас својих душа, Немањићи су истовремено и вољели овдашња мјеста, и радо су у њима живјели. Овдје су живјели Вукан, Стефан Дечански и Стефан Душан.

(Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том I, стр. 280-284)