Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрпски комплекс и то због убиства престонаследника у Сарајеву и избијања Првог свјетског рата
Припремио: Љубиша Морачанин
Предлагао сам вођству Рајха да се створи Великосрпска федерација у коју, поред Србије, треба да уђу Санџак и Црна Гора. Овај предлог представљао је срж и средиште мојих ревизионистичких планова.
Овако сам оцијенио ситуацију и на основу тога сам дао прве предлоге: најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану јесте спрски, а он је нагоре прошао. Од 1941. године, Срби су од Њемаца третирани као поражени непријатељи, као главни кривци за избијање њемачко-југословенског рата. Срби су толико криви, да ма како се са њима немилосрдно псотупало, заслужили су још гору судбину. Териториј гдје живе Срби био је потпуно расцјепкан и унакажен.
Положај Срба био је следећи: у Хрватској смо били свједоци уништавања Срба; у српским крајевима који су били окупурани, имали смо стријељање талаца и паљење села,; на Косову и Метохији протјеривали су Србе; у дјеловима Србије које су окупирале бугарске трупе на дневном реду су била убијања Срба и силовања; а убијања Срба доагађала су се и у крајевима који су припадали Мађарској.
У српском сељаку видио сам једну од најјачих полуга против бољшевизације Балкана. Управо из тог разлога, у средиште мог политичког планирања поставио сам циљ да се оконча са досадашњом њемачком политиком према Србији, по којој је Србија била дежурни кривац за све проблеме на Балкану.
У новембру 1943. написао сам писмени извјештај у којем сам изнио исцрпно формулисану молбу, односно, предлог у вези са стварањем Српске федерације. Хитлер је, након што је прочитоа мој извјештај, казао Рибентропу следеће: „Ви познајете моје резерве и сумње, али ови предози су интересатни. Хоћу о томе да разговарам са Нојбахером!“
У децембру 1943. налазио сам се у Берлину. Мој разгвоор у Главном штабу трајао је скоро три часа. Хитлер је имао следеће мишљење: „Не смијемо никада да допустимо да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свјестан своје политичке мисије и историјске улоге. Управо су Срби тај народ. Они су показали да имају велику државотворну снагу, а посједују и крупне амбициозне циљеве који чак иду до Егејског мора. Један такав народ, у њиховим настојањима и амбицијама, ја не могу да охрабрим и подржим.“
Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрпски комплекс и то због убиства престонаследника у Сарајеву и избијања Првог свјетског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завјереници, пучисти и кривци за свјетске пожаре и европске ратове. Ово су све биле уобичајене фразе које су Срби стекли у аустро-угарским круговима.
Чињеница је да је Србија тек у 19. вијеку ступила у новију европску историју, после пет стотина година турске владавине. И за то кратко вријеме Србија није представљала мјесто политичке стабилности. Удјела и кривице у оваквом негативном ставњу сноси и политика великих сила.