Дисфункционалност егоистичког људског ума регистровали су антички мудраци као кризу опасну за опстанак личности. Развојем науке и технологије ова патолошка појава хипертрофирали је до активних претње за опстанак читаве планете
Пише: Драган Раденовић
Становништво Земље свакодневно се суочава са избором или упознати себе и постати свестан зла које почива на илузијама сопственог ега према природи и људској врсти или морамо умрети. Неминовно се да закључити да ће последице бити катастрофалне и за Планету.
Потрага за унутрашњим царством свести, макар ово било и езотерично значење речи, представља основу свих учења. Повезивање новог, трансформисаног стања људске свести и његов адекватан одраз у физичком свету јединствене реалности зивота, једино могу створити компактну и функционалну целину са ИЗВОРОМ свеукупног битисања. Услов свих услова за постизање овог циља јесте одвајање доживљаја сопственог ЈА, свог постојања, од свих ствари са којима се оно идентификовало, а што подразумева неусловљене, слободну и пробуђену свест ослобођену од утицаја ЕГА.
Миленијумско искуство трајања цивилизације потврђује да се државотворни поредак заснива на нераздвојивост морала и политике. Старе друштвене системе настале у време док је добротом на земљи управљала Божја милост, зауставио је заокрет према Декартовом ставу: „Мислим, дакле постојим“. Онтолоско утемељење мишљења да изнад свега постоји БИЋЕ, које представља читаву стварност и да је мишљење условљено бићем, мења се на основу овог става творца модерне филозофије, која мишљење претпоставља феномену бића, а само биће поставља у зависност од мишљења.
На овај начин, давањем превласти мишљењу у односу на биће, човек заузима место првог начела уместо Бога. Овај „салто мортале“ у расуђивању, односно ову радикалну промену где је човек постављен на место судије универзалних односа, преузео је за основу своје филозофске мисли и свог универзума делања покрет просветитељства. Опседнути новом догмом, представници просветитељског цунамија променили су традиционалну слику света, одбацили су хришћанско учење и створили науку ослобођену свих моралних предрасуда, која се проширила по читавој планети и која доминантно усмерава и води живот у данашњем свету постмодернизма.
Декартов „мислим, дакле постојим“, као темељни аксиом савремене филозофије, у садашњем потрошачком друштву се трансформисало у „поседујем, дакле постојим“. Ова новокомпонована закономерност је код човека постмодерног друштва достигла наизглед несавладиву моћ и заузела пресудан мотив животне мотивације. Суштина лежи у утицају који на формирање мишљења о сопственој личности има его. Тај унутрашњи монструм свој утицај гради на поређењу поседовања броја ствари и значају који материјална добара имају за индивидуу. Владајући логички систем заснован је на парадоксу да на основу тога како нас други виде, образујемо представу о себи самима и на основу тога градимо слику о себи. Его се једноставно идентификује са поседовањем, иако је то његово задовољење објективно плитко и кратког је века.
Его се налази сакривен унутра, дубоко у личности и његово незадовољство увек је узроковано непотпуношћу-недовољношћу, јер его поседовања никада није испуњен. Поседовање, порив власништва, је у ствари творевина ега, која би требало да истакне значај постмодерног појединца и да га учини посебним. Његове све жеље концентрисане су и изражене потребом да се има више. Чак је жеља за поседовањем већа од самог поседовања. Та психолошка потреба да се има више и више предмета, са којима се онај који поседује може идентификовати, је потреба формирана као потрошачка зависност, у друштву овог доба. У случају неиспуњених жеља ка поседовању код потрошача се јавља низ психолошких поремећаја: неспокојство, досада, узнемиреност, незадовољство … Просто, сталну жељу, која је структуралног карактера, ниједна количина садржаја не може да задовољи. Чак и са безброј ствари у поседовању само привремено се остварује осећај спокоја и испуњености, јер узрок свим непријатностима и негативностима је ментална творевина – расцеп у унутрашњем човековом свету.
Посебно изражена жеља за идентификацијом у развијеној постмодерној стварности јесте идентификација човека са својим ( „својим“) телом. У најранијем узрасту то је идентификација са полом, која усмерава човека на његову улогу у друштву, а што условљава одређено понашање и то има утицај на целокупан живот. Пол је доминантан сегмент идентитета особе, његово или њено ја. Овај опсти принцип, који се у све већој мери руши, још увек је присутан у традиционалним друштвима, посебно на истоку географске и културне хемисфере. У култури запада се овај однос драстично променио са катастрофичним пројекцијама за будућност људске врсте. Запад агресивно намеће своје вредности читавој планети, где је физички изглед постао вештачки наметнута вредност, која а приори доприноси доживљају умешности, снаге или слабости, лепоте или ружноће, особина које у поређењу са другим људима дају или одузимају предност.
Идентификујући се са умом, одређени људи себе доводе до его дисфункционалности и честог обољевања од анорексије и сличних психолошких и психијатријских болести. Афирмација естетске хирургије, која се оправдано развила у функционалној обнови и лечењу повређених органа и делова тела, паралелно се наметнула и као сурогат медицинске науке и праксе. Ова област, која је непосредно повезана са утицајем ега на идентификацију човека са његовим телом, у великој мери је допринела промени односа и дезивуисању природних процеса старења. Сигурно да постоји естетско оправдање за коришћење овог дела медицине, али су чести и случајеви некритичких, квази-естетских хируршких захвата. Посебно је трагична примена могућности ове гране медицинске вештине у све већем броју интервенција на лицу и телу и уградњи анималних обележја на глави и деловима тела. Антихришћанин и уопште супротно свим религијама оријентисани пацијенат, који верују у рузножу и Сатанизам, уз помоћ естетске хирургије јавно се руга идеји човека као делу добра и природне лепоте.
У источним културама, посебно ортодоксне вероисповести, релације према лепоти и уопште према свом телу, огледају се у односу према унутрашњем садржају и „унутрашњој лепоти“. Тако се човек не идентификује са обликом већ суштином, која представља његово Биће. Биће човека руси важност спољашњих обележја и оно имунолошком снагом духа чува и често спасава од утицаја ума и на конструкцијама изграђени погубни утицај ега.
Его се увек идентификује са обликом, што најчешће доводи до губитка себе у неком од облика, а то је примарна грешка, која стварност претвара у мору. „Унутрашње тело“ је управо животна енергија, мост између облика и безобличја, којим се премошћава амбис раздвојености са обликом и стиже до Бића. У бићу господари мир, како су свети апостол Павле и свети Палама тврдили, да мир Божји превазилази сваки ум, јер се тако дух ослобађа од ега, од заробљеништва у материјалном. Човек није ни „ово“ ни „оно“, већ једноставно „јесте“.
