Читава Пинокијева авантура је савршено синхрона српским модерним несрећама, заблудама и промашајима, све од часа кад смо инфантилно напустили свој дом и завичај (1918-те) и одметнули се под шарене шатре међунационалног, југословенског илузионизма, привучени заводљивом циркуском музиком
Пише: Драгослав Бокан
Живимо у ери сталног самопреиспитивања, „лајф-коучинга“ и вечног трагања за срећом. Па онда, у складу са тим, покушавамо да пронађемо одговарајућу лектиру која би нам помогла да разумемо шта нам се то, свима, колективно догодило; неку нову варијанту Дворниковићеве „Карактерологије“ са поучним саветима за неопходни преображај.
Неко се, у том контексту, присећа Гарашиноновог „Начертанија“, неко васкрсава из заборава руску словенофилску „Посланицу“ Србима из времена митрополита Михаила, а неко памти огњене Његошеве стихове и диви се чојственим примерима Марка Миљанова.
Неко чита горке редове истине о нама Константина Леонтјева, неко други, опет, обе књиге о Србима Арчибалда Рајса (ону похвалну и ону огорчену), а многи се увек изнова враћају Андрићу и Дучићу, Велмар Јанковићу и Драгиши Васићу.
Има оних што пажљиво анализирају Лојолине „Духовне вежбе“ и „Вештину ратовања“ Сун Цуа, оних што ревносно, црвеном, подвлаче реченице Макијавелија, Вебера, Карла Шмита, Николаја Велимировића, Герхарда Геземана, Де Гола, Перфита, Малроа, Хамваша, Ортеге и Гасета, Јунга, Елијадеа, Сиорана, Фукујаме, Хантингтона, Кисинџера, Фергусона, Дугина, Гиденса… и толиких других мислилаца, визионара, геополитичара, философа, политиколога, социолога, психолога, теолога, ђавољих адвоката, мудраца, дипломата, обавештајаца, историчара…
Ја сам се консултовао са дословно свим овде набројаним ауторима и њиховим лектирама, али нисам нашао ништа толико пригодно, тако добро и надахнуто као што је то књига над књигама прецизног описа српске судбине. Са чини се неозбиљним, бајколиким насловом, али нимало неозбиљним и по нас више него драгоценим и, пре свега, поучним садржајем.
То је „ПИНОКИО“ Карла Колодија, архетипска анализа српске нововековне авантуре. Горка истина о нама (са ушећереном сценографијом и костимографијом, споља налик на све друге маштовите народне приче из класичне старине).
Срби су толико слични главном јунаку „Пинокија“ да је то просто запањујуће.
Прво тиме што, без размишљања, мењамо досадни нам „Буквар“ (који смо добили трудом и жртвом предака) за много примамљивију циркуску улазницу. И одричемо се вековног труда уложеног у наше образовање за варљиво обећање неколико сати безбрижне забаве под циркуском шатром.
И сва страдања што долазе након тога нас неће зауставити, чак ни успорити у нашем сулудом трку у пропаст (насталом као производ нечувене лаковерности и наивног самопоуздања). Ни једва избегнута казна од стране гутача ватре, ни последња опомена нашим понашањем згрожене виле, ни свима сем нама очигледна превара (југословенског) Мачора и (комунистичког) Лисца што нас наговорише да у земљу закопамо своје златне дукате (стечене ратним победама и великим народним подвигом) – да би, наводно, преко ноћи „порасли и умножили се“ – ни то што су нас исти ти наши саветници и заводници, на крају свих крајева, разбојнички и безочно опљачкали и оставили без игде ичега.
Ничему нас то није научило, па смо се, пинокијевски, зажелели одласка по сваку цену у (европејску) Земљу Играчака, где смо од дрвених лутака постали избезумљени и од свих остављени дугоухи магарчићи, које ће наше нове газде без милости бацити, рибама, у море.
Колико само страшне истине о кобним последицама олаких српских пристанака на губитничку размену оног реално драгоценог за – једно велико ништа!
Читава Пинокијева авантура је савршено синхрона српским модерним несрећама, заблудама и промашајима, све од часа кад смо инфантилно напустили свој дом и завичај (1918-те) и одметнули се под шарене шатре међунационалног, југословенског илузионизма, привучени заводљивом циркуском музиком.
На крају приче нас гута џиновски кит у узбурканом мору (где опет добијамо свој човеколики лик) и у његовој утроби наилазимо на свог христоликог заштитника (у оригиналној бајци је то столар Ђепето), што нас све време храбро тражи и прати, не одустајући од нас.
Кит, на крају свих поменутих авантура, неочекивано почиње да кија и тако на обалу и у мирну луку спасења избацује и нас и нашег анђела чувара.
Шта је ту кит – споља гледано привид опасности, а у ствари наш чувар и заштитник – не знамо поуздано. Можда је то Русија, а можда и нешто друго, толико велико и силно, непотопиво и суверено у сред свих могућих океанских стихија.
И кад ће и како ће, овај наш чудовишно моћни заштитник, да нас испљуне из своје утробе и тако коначно спаси (од нас самих), ни то не знамо. Али, можемо да се (сходно драматургији постојеће бајке) надамо овако срећном крају наше историјски турбулентне судбинске приче.
И да размишљамо, покајнички, даноноћно и све се чудећи, како смо од величанствених српских средњовековних, истинских и задивљујућих митова и легенди доспели до – „Пинокија“ и његове трагикомичне судбине серијски пострадалог дрвеног лутка (повремено и у магарећем облику).
То је питање за све нас.
Да не би наша верзија Пинокијевских авантура завршила много горе него у оној свима познатој верзији (са срећним, ничим заслуженим крајем).
