Једна од наших заблуда је и та да су, после Косовске битке, звона цркве Нотр-Дам у Паризу звонила у част српске војске и њене прерано оглашене побједе. То се, наравно, није догодило. Исто као што се није догодило ни 600 година касније
Пише: др Јован Ћирић
„Будућност није само оно што ће доћи, много што-шта ће се једноставно поновити“, записао је у своје вријеме пјесник Бранко Миљковић, па се поставља питање да ли је ово што се данас догађа на релацији Запад – Исток, Америка – Русија, западни свијет – Србија, већ виђено у прошлости?
Израз „Бизант“ употребљава се на Западу за нешто мрачно, покварено, варварско. Случајно или намјерно, заборавља се да је значајан дио савремене западне цивилизације потекао управо од Византије, па чак и римско право. Па, ипак, остаје израз „мрачни Бизант“, који добрим дијелом дугује чувеном историчару Едварду Гибону из 18 вијека, који је у свом дјелу „Историја опадања и пропадања Римског царства“, дао потпуно негативну слику Византије.
А ради се, у ствари, о политичком сукобу и борби за превласт између источног и западног хришћанства, борби која је била заоденута разним идеолошко-догматским начелима, да би се прикрила стварна тежња за превласт и апсолутну свјетску доминацију, што је као циљ било нешто чему је Запад (и западна црква) одувијек тежио.
Крсташи су, не без благослова Рима, пролазећи преко византијских и балканских територија, схватили да им је пробитачније да се угнијезде у богатом и велелепном Цариграду, него да се бију у палестинској пустињи за ослобађање Христовог гроба. После 57-годишње латинске окупације, Византија више није имала снаге да поврати своју некадашњу славу и моћ, па су је Турци покорили 1453. године.
Пад Византије и Цариграда примљен је равнодушно, чак и злурадо, на Западу, јер је нестало моћног супарника и конкурента папском престижу. Отуда и ранија и каснија турска освајања православних земаља на Балкану нијесу изазивала никаква саосјећања према њима, а још мање стварну намјеру да се тим народима помогне у одбрани.
Једна од наших заблуда била је и да да су, после Косовске битке, звона цркве Нотр-Дам у Паризу звонила у част српске војске и њене прерано оглашене побједе. То се наравно није догодило, Исто као што се није догодило ни 600 година касније. Огласила су се, међутим, звона анти-српске хистерије. Однос Запада и Ватикана према православним државама био је и остао исти.
За Запад и Ватикан ђаво никада није био зелене исламске боје, већ увијек и једино православне боје. Исламска пријетња Европи, на Западу никад није озбиљно схватана, осим као згодно средство да се, управо помоћу ислама, Ватикан коначно обрачуна са некатоличким народима. Стратегија Запада је, дакле, одувијек била идентична: користити једне за рат против других. Не постоје ни вјечити пријатељи, ни вјечити непријатељи, постоје само вјечити интереси.
Када је требало, са Турцима су рушили Византију и православље, а не дуго затим, са православцима су бранили Беч од Турака. Шта се и колико од тада измијенило и да ли ћемо опет бити наивни да бранимо Беч од Турака?
Када се зна да је британски премијер Дизраели у 19. вијеку, на примједбу свог секретара који је лобирао за Србе и који му је скренуо пажњу да не може да спава од крика и јаука хришћанског свијета који муслимани тероришу на Косову, хладнокрвно одговорио: „Зашто не ставите мало вате у уши?“, онда нам заиста постаје много тога јасније у вези са данашњим дешавањима на истом том Косову.
Будућност заиста није само оно што ће доћи, много што-шта се једноставно понавља. Остаје, међутим, тек да се види да ли се и колико будућност и историја могу држати под контролом, те да ли ће се Запад са исламом тек тако лако моћи обрачунати. Питање је до које мјере може ићи инструментализација ислама у борби против православља и да ли се ислам баш увијек моћи држати под контролом.
Тачно је да Запад има огромну технолошку и војну предност над исламским свијетом, и да се увијек могу потегнути ракете и ваздушни удари, али шта ће се догодити када и ислам набави то велико свијетло оружје? Но, и без њега, до изржаја могу доћи стихови: „Бој се оног ко је свико без големог мријет јада!“ Исламски фанатици су заиста спремни да лако умиру, питање остаје да ли су и колико спремни грађани Париза, Лондона, Њујорка – спремни на тако велике жртве и тако лаку смрт, као што је то случај са грађанима Дамаска, Техерана, Кабула или Багдада?
Поставља се, наравно, питање – гдје ћемо ми тада бити и шта нам ваља чинити? Гледати своја посла и примијенити ону стару о Данајцима, на лукаве Латине: „Не вјеруј им ни када дарове доносе“, односно зову у помоћ. Као кад су нас звали у помоћ 27. марта 1941. године.
