НА ДАНАШЊИ ДАН 1991. ГОДИНЕ ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ЈЕ ПОСТАЛА ПРВАК ЕВРОПЕ

Звездино дуго путовање у Јевропу

5311

Тренутак истине… Тренутак који се чекао цијелу вјечност… Дарко Панчев узима лопту, многи не могу да гледају… Молимо се Светом Николи путнику данас упути у вјечност… Кратак залет, шут, тресе се мрежа… Гоооооол… Лудница… На семафору: STELLA ROSSA CAMPIONE… Гледам преко крова источне трибине у правцу домовине и размишљам: Каква ли је тек тамо лудница… Београд, Подгорица, Никшић, Херцег Нови, Бар, Бања Лука, Книн, Косово…

Пише: Бранко Ракочевић

Двадесет деветог маја 1991. године, небеском своду придодата је још једна звезда… Црвена… У Барију, на стадиону „Свети Никола”, остварен је сан свих генерација фудбалера најпопуларнијег српског клуба, као и бројне армије навијача – Црвена звезда је постала шампион Европе! А та титула се чекала, безмало, пола вијека. Деценијама су пропуштане бројне прилике да се попнемо на кров Европе. Велике утакмице, и болни порази од Панатинаикоса, Ференцвароша, Интера, Милана… И када се губила и посљедња нада, као лијек на полувјековну рану, дошао је тријумф у Барију.

Три дана прије него што ће се одиграти један од најважнијих догађаја у новијој српској историји, удобно заваљен у фотељи, прелиставао сам недјељне Вечерње новости. И тамо негдје у другом дијелу новине, угледах своје име међу читаоцима који су у наградној игри извучени као путници за Бари. Замало ме срца не oкиде. Невјероватно!

Срећом, пасош ми бјеше у „функцији”, па дан прије утакмице отплових фериботом „Свети Стефан” преко сињег мора у Млетке, у историју.

Бари, Бог те видио, Бранко те видио.

Бјеше се, после кишне ноћи, ишћирибирило, па сам вас боговетни дан цуњао по Барију, и „провјеравао” свој талијански (језик) научен из приручника за почетнике.

Негдје три-четири сата прије почетка повијесне текме, утрпаше нас у Путникове аутобусе, и одосмо, са срећом, на стадион. А стадион „Свети Никола” на једној прдопољини на периферији, али, бјеше, брате, велелепан… Као да се неки космички брод спустио на земљу.

Звездаши, по први пут на јужној трибини, хм, добар знак. Смјестих се на своје мјесто које бјеше на доњем нивоу трибина. А оне горње бјеху стрме као литице у Платијама, па ме језа ухвати, али, опет, и неко олакшање што нијесам на том горњем нивоу.

Два сата прије утакмице поче и неки историјски перформанс, нешто као „пионирски” дани млетачког фудбала – људи обучени у неке чудне одоре, и на штулама, играју фудбал. После тога поче и културно-умјетнички програм у изведби српско-црногорских културно-умјетничких друштава. Озарих се кад поче црногорско „оро”, јер то тад не бјеху неки модерни Монтенегрини, већ они прави Црногорци.

Сат прије почетка утакмице, појавише се играчи да „опипају” терен. Видим Џају, у лила одијелу, како стоји на атлетској стази испред западне трибине, пуши, и цупка ногама у мјесту… Нервоза се полако увлачи у све нас… Тако близу, а тако далеко… Мало даље од њега, тренер Марсеља, митски Франц Кајзер Бекенбауер – „дипломатски” стајлинг, тегет одијело са дворедним златним дугмадима, сивкасте панталоне, позлаћене фото-греј цвикере „Ray Ban” – нешто објашњава Звездином тренеру Љупку Петровићу, а све ми се чини да га овај уопште не раумије, па му уображени Њемац показује на тренерку коју бјеше обукао као да ће да игра, а не да сједи на клупи.

Чекам почетак, и све ме страх да се не пробудим, и да ту буде крај…

Око девет сати поче највећа, али, и најдосаднија, утакмица коју сам гледао у животу. Без иједне полушансе, а камоли, шансе. Џаја и Љупко су мјесецима спремали екипу за дефанзивну игру, и за пенале. Но, нека су, боље тако, јер колико је само утакмица Звезда изгубила пружајући сјајне партије. Игра се заборавља, резултат се памти.

На трибинама лудница, безброј црвено-бијелих застава. И Чича је са звездашима на Светом Николи, први пут видим огромну црну заставу са ликом ђенерала Драже. Ори се пјесма лудих навијача – „Када Звездо играш ти, увек ћу те бодрити” – и како се тај рефрен непрекидно

понављао, и то сваки пут са већим интензитетом, сви на стадиону се забезекнути окренуше према јужној трибини… И Французи, и Италијани, и полицајци, и полицијски керови… Сви су у трансу…

И онда тренутак истине… Тренутак који се чекао цијелу вјечност… Дарко Панчев узима лопту, многи не могу да гледају, окрећу леђа, затварају очи, стискају палчеве… Молимо се Светом Николи путнику данас упути у вјечност… Кратак залет, шут у десни голманов угао, тресе се мрежа… Гоооооол…

Лудница… Па, људи, моји, је ли то могуће… На семафору исписано: STELLA ROSSA CAMPIONE!

Гледам преко крова источне трибине у правцу домовине и гласно размишљам: Каква ли је тек тамо лудница, јесу ли сви већ на улицима… Београд, Подгорица, Никшић, Херцег Нови, Бар, Бања Лука, Книн, Косово…

Капитен Звезде, Стеван Стојановић, уз хиљаде црвено-бијелих конфета, подиже, коначно, пехар Купа шампиона… Остварен сан дјечачких дана, Звездино име се уписује златним словима у историју фудбала…

Гледаоци полако напуштају стадион, а ја остах, малтене, последњи.. Жао ми да напустим то велико поприште најславније Звездине звездане битке… Знам да се нећу више никад вратити на ово митско мјесто, па гутам ту звездану енергију… Погледах још једном у правцу истока… Како је вечерас далек Београд…

После дуге и напорне пловидбе преко плавог Јадрана, упловисмо у луку Бар. Огласи се бродска сирена са митског „Свеца”, а на доковима Бара, хиљаде раздраганих Барана… Изашли да нас дочекају као шампионе, хероје, ослободиоце…

Вође Делија одлучише да не идемо аутобусима који бјеху у потпалубљу, већ да пјешке прођемо кроз град. Невјероватно, шпалир раздраганих барских навијача простираше се цијелим путем до жељезничке станице.

П.С. А како је све драги Бог само намјестио. Прије укрцавања, шетао сам обалом мора поред дворца краља Николе; Свети Стефан нас је одвео до Светог Николе, а он нас је одвео до тако жељене титуле.

Вјечнаја памјат!