ГОДИШЊИЦЕ  

За душе српскијех јунака

4448

Никшићке новине „Оногошт“, број 4., 1899.г. доноси текст: „Спасовдан. – Као сваке године тако и ове би прослављен Спасов дан на најсвечанији начин. Петрова црква била је дупком пуна побожног народа. Послије свете Летурђије опслужен је био парастос за упокојење душа српскијех јунака погинулијех за вјеру и отачаство на Граховцу 1858. год…“

Битка на Граховцу се одиграла од 28. априла до 1. маја 1858. године, када је војвода Мирко Петровић, старији брат Књаза Данила, предводивши војску од 7.500 војника добио кључну битку против Османске војске код Граховца. Значајан арсенал војне опреме остао је у рукама Црногораца, који су били искориштени у ратовима за независност 1862. и 1875-1878.

Битка на Граховцу је једна од најзначајних црногорских побједа у 19. вијеку, која је имала великог утицаја и на даља политичка дешавања. Овом побједом Црна Гора је добила велико територијално проширење, а Европа је све озбиљније гледала на Црну Гору и њену борбу за независност. Црној Гори су се припојиле следеће области: Грахово, Рудине, Никшићка Жупа, половина Дробњака, Тушина, Ускоци, Липово, Горњи Васојевићи, дјелови Куча и Додоши.

У прољеће 1858., регулисање државно правних односа између Црне Горе и Турске ушло је у завршну фазу. И поред снажног притиска Русије и Француске, турска влада је упорно одбијала да пристане на разграничење прије него што Црна Гора призна власт турског султана. Црна Гора се, међутим, сматрала потпуно независном земљом и пристајала је на разграничење без решавања њеног међународног положаја. Нарочито је спорно било Грахово, кога су Турци сматрали својим, а Црногорци тврдили да је саставни дио Црне Горе. Због изузетне стратешко-политичке важности Грахова и утицаја који је Црна Гора вршила преко њега на развој ослободилачког покрета у Херцеговини, за њега су биле јако заинтересоване и Турска и Црна Гора.

Да би доказала своје право на Грахово и пресјекла црногорски утицај на Херцеговачки устанак, Турска је одлучила да га запосједне. Њеним трупама од око 4.000 регуларних војника и око 6.000 башибозлука, које су кренуле од Требиња и Билеће, командовао је дивизијски генерал Хусеин-паша. Претходница којом је командовао бригадни генерал Кадри-паша, заузела је 4. маја 1858. Бањане. Турска војска је избила на Граховац 9. маја и ту се улогорила, са намјером да продужи према црногорској граници и заузме Грахово. Изградила је шанчеве, поставила осам топова, спровела мјере безбједности, али Хусеин-паша није осигурао позадину ни обезбиједио одступницу.

На Грахову је се тада налазило око 400 Црногораца под командом сенатора војводе Вујовића. Пошто је сукоб са Турском војком био неизбјежан, на Грахово је усиљеним маршем пошло око 5000 Црногораца по командом предсједника Саната војводе Мирка Петровића, главног команданта црногорске војске.

Преживјели учесници битке, 1908 године

Слабо наоружане црногорске снаге запосјеле су увече узвишења око Граховца, с намјером да спријече даљи продор турских трупа: лијевим крилом (Његуши, Цуце, Бјелице, Ћеклићи, Бајице И Доњокрајци) командовао је сенатор војвода Иво Радоњић, десним клрилом (Чевљани, Пјешивци, Комани, Загарчани и херцеговачки устаници) сенатор војвода Вукотић, центром (књажева гарда, Цеклињани И Љуботињани) сенатор Ђуро Кусовац и војвода Вујовић. За оперативну базу изабрани су врхови према турским рововима.

  1. априла турска војска је заузела Вилусе и Грахово и почела да се утврђује око Граховца, а њихова даља напредовања је дјелимично спречавао народ, који је пружао отпор, и тиме дозволио црногорској војсци да се групише и сконцентрише на битку.
  2. априла Турци су кренули у напад, а Црногорци су се одлучно бранили, и било је наређено да се ни под коју цијену не повлаче. Борбе су биле јако тешке и крваве, и било је око 1000 мртвих и рањених на црногорској, а око 3000 на турској страни.
  3. априла, по договору команданата, излвачени су мртви и рањени, а војвода Мирко није прихватио примирје од осам дана које је тражио Хусеин паша. У току ноћи, гарда и дио црногорских јединице су заузели положаје између Клобука и Граховца, самим тим опколио турску војску и прекинуо јој комуникације.
  4. маја, на Спасовдан, црногорска војска је кренула у напад. Из Босне је према Грахову кренуло појачање турској војсци, које је пресрео са својом јединицом војвода Ђуро Кусовац, и до ногу потукао. У тренутку када су Црногорци успјели да отму топове од Турака, међу њима је настала пометња и почели су да се повлаче и бјеже, сто је значило и крај битке. Црногорци су гонили разбјежану турску војску све до Клобука.

Међу турском војском је укупно било 6000 мртвих и рањених, међу њима и Кадри паша, кога је по једној верзији посјекао Спасоје Вучетић из Вилуса, а по другој Станиша Копривица из Бањана. Црногорска војска је имала око 2000 мртвих и рањених, а међу погинулима су били и храбри јунаци: поп Ђуро Кусовац, заповједник књажеве гарде, сердар Ђуро Ђурашковић, капетан Боро Станојевић…

Књаз Данило је Граховачком медаљом, одликовао све борце са Граховца, а војводу Мирка златном медаљом и скупоцјеном сабљом на чијој једној страни је писало „Данило I“, а на другој: „Граховац 1858.“, и додијелио му звање Великог граховског војводе. На мјесту гдје се налазио шатор Хусеин паше, краљ Никола је 1864. подигао Цркву Св. Спаса, а влада Црне Горе 2008. године, недалеко од мјеста гдје се одиграла битка, споменик у част свим погинулим борцима са Граховца. И на споменику и на цркви пише: „Споменик је вашег јунаштва, Црна Гора и њена слобода“.

Хусеин паша је трећи дан после битке стигао у Требиње, осрамоћен и постиђен без војске и команде, гдје се и задржао, све док није био позван у Цариград пред војни суд.

Епархија будимљанско-никшићка и Завичајно удружење Стара Херцеговина обиљежавају данас 160 година Битке на Граховцу. Програм свечаности: