По свим подацима, које нам даје народно предање, јасно је да истрага потурица из Црне Горе није био догађај само једног дана или више дана. То је, у ствари, био низ догађаја, месних и племенских сукоба с потурчењацима, који су за последицу имали њихово исељавање (дјелимично и покрштавање), а дешавало се у току доста дугог периода: од црногорског устанка (1684-85) па до у другу половину 18. вијека.
Свакако је најжешћи и најопсежнији од тих сукоба био онај који се обично назива „Бадње вече“, а догодио се под утицајем владике Данила у Цетињском племену, у Ћеклићима, у Црмници и у Цеклину, на почетку 18. вијека (по мишљењу Ј. Томића, највјероватније је то било 1709. године).
Али, у истим тим крајевима Црне Горе, као и у свим другим, видимо да се потурчењаци на неко вријеме после истраге враћају на своја огњишта и остају у својим мјестима, а неки продају своја имања Црногорцима и одлазе. То је несумњиво била последица успјешног Ћуприлићева похода на Црну Гору 1714. године и уједно слабости Црне Горе услед раздора међу племенима, која је трајала за све вријеме владике Саве Петровића, а негдје и још доста дуго после њега. Само су такве прилике могле бити узрок што се је изгнање потурица из Црне Горе протегло на читаво стољеће и више (1684-1796).
О мухамеданцима у Ћеклићима има у народу још и сада много успомена. Зна се да су међу тим мухамеданцима биле двије главне групе: муслимански дио Маројевића и Остојићи. Муслимани Маројевићи воде поријекло од Марка Маројевића из Војковића, који је био један од оних великаша који су са Станишом Црнојевићем отишли у Цариград. Муслимански су Маројевићи сједели у Крајњем долу, у Влајковићима и врло вјероватно у Вучјем долу, одакле су били истиснули старе хришћанске родове српске.
И за мухамеданске Остојиће се зна да су били јако разгранато братство које се било раширило по многим ћеклићким селима. Они су сједели у два села код Крајњег дола, у Остојићима и у Ивковићима, у Алузи близу Војковића и у Црном врху (под планином тог имена), а мисли се да су од њих можда и муслимани Медојевићи или Медовићи у селу истог имена. Исто је тако вјероватно да су грана Остојића били и муслимани Кршевићи, за које се зна да су сједели у селу Остојићима.
Још се памте муслимани Ђуровићи у Петрову долу, Мемовићи у Црном врху и једна род непознатог презимена на Ублу. Мемовићи су, по предању, били из братоношког села Лутова, одакле су дошли у Ћеклиће око средине 17. вијека.
Кад се погледа на распоред насеља у којима су сједела ова муслиманска братства у Ћеклићима, види се да су она била захватила безмало сва села у средишту ћеклићке области. Такво је стање било у другој половини 17. и на почетку 18. вијека, кад су се та братства јако намножила и толико осилила да је од њих пријетила велика опасност.
У то су вријеме ови муслимани јако сметали јединству племена Ћеклића и реметили чврстину племенске организације. Очигледан доказ за то имамо у појави да је кнештво у племену било на братству Бацулима које је сједело у Петрову долу, дакле на периферији племена и да су сва главнија хришћанска братства у Ћеклићима у 16. и 17. вијеку сједела по селима у југоисзочном и у сјеверозападном дијелу племенске области.
Та су хришћанска братства у Ћеклићима ипак била бројно јача и њиховој се чврстини и отпорности има захвалити што је племе Ћеклићи ипак задражло свој хришћански карактер и што су племенски кнезови били стално од хришћанских братстава.
Нема сумње да је између хришћана и муслимана у Ћеклићима долазило чешће и до сукоба. О томе свједоче и успомене на тврђавице и стражарнице („фортице“ и „метеризе“) код појединих ћеклићких села, које су служиле за чување страже и за одбрану од изненадних напада. Особито се за муслимане у Крајњем долу зна да су на својој „фортици“ пред селом стално чували стражу.
Што су ћеклићки муслимани у вријеме истраге срећно, без покоља, избјегли из племена (само су им куће запаљене и џамија срушена), имају без сумње много захвалити и тој својој великој обазривости.
Велика већина муслиманских родова, а то су били све они знатнији и имућнији, избјегла је тада из Ћеклића и није се више у њих враћала, а своја су имања дијелом испродавали, и то буд зашто, а дијелом су их савсим напустили. Само се мали дио тих муслимана, очигледно они који су били сиромашнији, покрстио и остао и даље у Ћеклићима (они су сви од старих Маројевића).
(Јован Ердељановић, „Стара Црна Гора“, 1926. године)
