скидање прашине

Русија је расрбила Црну Гору!

6557

Кључну улогу у стварању црногорске нације, током 20. вијека, одиграла је Коминтерна на челу са Стаљином, док је почетком 21. вијека Путин са својим тајкунима помогао Ђукановићеву кампању за црногорску независност. То је био само наставак руске политике у последња три вијека у којима је Црна Гора преживјела захваљујући руској помоћи

 Пише: Љубиша Морачанин

Богата историја Црне Горе и Руске Федерације датира од 18. вијека. Руске дипломате су 1711. године посјетиле црногорског митрополита Данила I Петровића и предали му посланицу руског цара Петра I са предлогом да заједно ратују против Турске. У историји двије земље 1711. се обиљежава као година званичног успостављања политичких односа, па је током 2011. свечано обиљежено 300 година од успостављања политичких контаката. Том приликом је министар иностраних послова Русије, Сергеј Лавров, изјавио да Русија снажно подржава европске интеграције Црне Горе, те да њена намјера за интеграцију у НАТО не може утицати на изузетно блиске пријатељске односе двије државе!

Године 1715, митрополит Данило је боравио у Русији гдје га је примио и цар Петар Велики. Митрополит је затражио да цар узме у заштиту Црну Гору и да је политички и материјално помогне. Цар је одредио да се Црној Гори поклони 10.000 рубаља, као и да се Цетињском манастиру сваке друге године исплаћује 500 рубаља.

Црногорско-руски односи постали су још интезивнији за вријеме политичког дјеловања митрополита Василија Петровића Његоша (1744-1766). Митрополит Василије је три пута одлазио у Русију. У свим овим контактима митрополит је тражио да Русија узме Црну Гору под своју заштиту, као и да помогне да се изграде институције државне власти. Године 1757, по налогу руске царице, митрополит Василије је добио помоћ од 15.000 рубаља за успостављање власти у земљи и 1.000 златних цекина као помоћ црногорском народу.

Човјек непознатог поријекла, познат као цар Шћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773, представљајући се као руски цар Петар III Романов.

Почетком 19. вијека долази до кризе у црногорско-руским односима када до руског двора долазе гласине о тајним односима црногорског митрополита Петра I са Французима. Октобра 1803, руски Свети Синод упућује писмо владици Петру I препоручујући му да се повуче са митрополитске позиције. Јула 1804, са црногорског Збора упућено је писмо руском цару којим Црногорци одбацују оптужбе против митрополита. Наредне године односи су били изглађени. На Цетиње је марта 1805. дошао руски изасланик Стефан Санковски, који је донио грамату којом цар потврђује своју благонаклоност према Црној Гори. Поред грамате, Санковски је донио и новчану помоћ од 3.000 дуката.

Цар Николај је 1828. године одговарајући на молбу владике Петра I, донио одлуку да се исплате све заостале субвенције од 1825. године, да се владици исплаћује пензија од 300 дуката и да се за издржавање црногорског правитељства исплаћује 1.000 дуката годишње.

Потпуну оданост Русији показивао је и Петар II насљедник митрополита Петра I Петровића Његоша. Већ у децембру 1830, руска влада је одлучила да помогне изградњу органа државне власти у Црној Гори. Током маја 1837, митрополит Петар II је боравио у Русији гдје је поред осталог, био позван у аудијенцију код цара, који је одлучио да се годишња помоћ Црној Гори увећа са 1.000 на 9.000 дуката. То је била значајна свота, сасвим довољна за издржавање органа државне власти у Црној Гори.

Када је дошло до промјене на црногорском пријестолу, цар Николај је јуна 1852. године примио књаза Данила у званичну аудијенцију и том приликом му лично саопштио подршку проглашењу Црне Горе за књажевину, а Данила за књаза. Свој заштитнички став према Црној Гори руска влада је показала и у вријеме заоштравања црногорско-турских односа и рата 1852/53 године.

Спремност да помогне Црну Гору и њену политичку борбу, Русија је исказивала и првих година владавине књаза Николе (1860-1918). Приликом избијања црногорско-турског рата 1862. године Русија је свим силама радила да обустави турски поход. Руска влада захтијевала је потпуну обуставу војних дејстава против Црне Горе. Када су руски захтјев подржале и остале велике силе, Омер-пашин поход према Цетињу је заустављен.

Књаз Никола је почетком 1869. године боравио у Петрограду што је утицало на повећање руске материјалне помоћи. Захваљујући новчаној помоћи руске владе и руског Светог Синода, у Црној Гори је установљена средња школа – Цетињска богословија и Дјевојачки институт. Руска подршка била је од велике важности у вријеме Велике источне кризе 1875. као и црногорско-турског рата 1876-1878 када се Русија залагала да Црна Гора добије знатно територијално проширење.

И посљедњих деценија 19. вијека, Русија је била један од финансијских стубова црногорске државе. Руску субвенцију добијао је Двор, Богословија, Дјевојачки институт, Болница Данило I, црногорска војска, министарство финансија. Русија је већ 1879. године дала Црној Гори помоћ од милион круна за куповину жита, нешто више од милион круна за измиривање дугова аустријским банкама, а 1882. два милиона круна за куповину топова.

Године 1889, отписани су и црногорски дугови петроградским банкама, док је јавна руска субвенција Црној Гори повећана са 46.000 на 100.000 рубаља. Русија је од 1896. давала новац за издржавање црногорске војске (82.000 рубаља). Од 1895. до 1905. Русија је поклонила Црној Гори 60.000 пушака, 25.000 револвера и 26 милиона метака.

Почетком 20. вијека руска финансијска помоћ Црној Гори је значајно повећана. Од 1903. јавна субвенција је са 100.000 рубаља повећана на 500.000 рубаља, а помоћ за војску је увећана са 82.000 на 330.000 рубаља.

Русија и Црна Гора склопиле су тајни споразум 17. новембра 1910. Потписали су га министар војни Црне Горе, Иво Ђуровић на Цетињу и Владимир Александрович Сухомлинов у Санкт Петербургу. По својој суштини, овај уговор је био нарочито значајан за предстојеће наоружање црногорске војске. Руска влада се обавезала да ће црногорској војсци обезбедити опрему, наоружање, медицински материјал, а новчано помагати и буџет Црне Горе. Са друге стране, ни један војни поступак Цетиња није се смео предузети без претходног знања царске владе. Црна Гора се обавезала да на позив Русије стави своје војне снаге на располагање царској војсци (чл. 7).

Руска црква у Сан Рему у којој је сахрањен краљ Никола

Када је 1913. године, успјешним завршетком Балканског рата, с дневног реда скинуто питање Турске, став Русије према црногорској држави из основа се промијенио. Руским интересима на Балкану сада је највише одговарала моћна словенска држава која ће представљати пандан аустријском експанзионизму. Овакав однос према Црној Гори ће трајати све до револуције у Русији и оснивања Коминтерне (Комунистичкe интернационале, основане 1919. по идеји Лењина, a потом под контролом Стаљина све до гашења 1943. године).

Новембра 1924 године, по налогу Стаљина, попут грома из ведра неба, ЦК КПЈ лансира тезу да Црногорци не само што нијесу Срби, већ да их Срби „национално угњетавају“. У то вријеме није било ниједног Црногорца који би сматрао да постоји посебна црногорска нација. Чак ни један члан или симпатизер Црногорске федералистичке странке, настале од зеленаша, поборника самосталне Краљевине Црне Горе, 1918. године, није сматрао да постоји црногорска нација.

А онда слиједи Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928 године, који доноси Резолуцију о привредном и политичком положају Југославије и о задацима КПЈ, у којој се, између осталог, каже: „Партија ће најпотпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе“ (извор: „Историјски архив КПЈ“, том други, стране 162-163).

Крешендо те кампање био је новембра 1942. на пленуму ЦК КПЈ, коме је претходило вишемјесечно тајно вршљање у КПЈ Стаљиновог емисара „Станислава“. У резолуцији тог пленума, коју је Стаљин редиговао, а натурио „Станилава“, уз остало пише да ће „КПЈ помагати покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, и ради ослобођења Албанаца, то јест ради припојења Косова и Метохије – Албанији“.

Та резолуција представља октроисање „црногорске нације“ и почетак злочиначке кампање расрбљивања Црне Горе и Црногораца, која ће дати разултат већ на првим послератним пописима становништва.

Захлађење односа између Тита и Стаљина, онемогућило је руско дјеловање у Црној Гори у годинама после рата. У другој половини 20. вијека, Црна Гора добија велика средства из југословенских фондова за неразвијене, док Русија, односно Совјетски Савез, грца у све већим економским проблемима, немајући финансијских могућности да се бави својим „сателитима“ попут Црне Горе.

Почетком 21. вијека, када Мило Ђукановић увелико креће у борбу за стварање независне Црне Горе, Руси се поново окрећу Црној Гори, интензивирајући политичке односе и улажући огромна новчана средства у црногорску економију и некретнине на Црногорском приморју. Недавно је у јавност процурио телефонски разговор Ђукановићевог савјетника Милана Роћена и руског тајкуна Олега Дерипаске (који је био главни финансијер свих Путинових изборних кампања), из којег сазнајемо да је Дерипаска био ангажован и на анимирању утицајних људи на Западу да помогну кампању за независну Црну Гору.

Коначно, у честитци коју је Путин лани упутио Ђукановићу после предсједничких избора у Црној Гори, каже се да је Русија дала велики допринос обнови црногорске независности. Између осталог, међу првима је признала Црну Гору! У међувремену, приликом посјете Црној Гори, 2011. године, министар иностраних послова Русије, Сергеј Лавров, изјавио да Русија снажно подржава европске интеграције Црне Горе, те да њена намјера за интеграцију у НАТО не може утицати на изузетно блиске пријатељске односе двије државе! Дакле, чак ни учлањење у НАТО не би пореметило црногорско-руске односе!

Но, Влада Црне Горе је отворено подржала санкције ЕУ и САД против Русије због кризе у Украјини 2014, отела Дерипаски Комбинат алуминијума, па је Русија била приморана да одговори неким контра-мјерама и да захладни односе са Црном Гором!

Прије пар мјесеци, пресудом Вишег суда у Подгорици, осуђена су два руска држављанина као терористи, и то не било која, него је ријеч о службеницима руских тајних служби, али ни то није натјерало руску администрацију и амбасаду у Подгорици да се огласе, па је остала сумња да су руске службе, или макар неки њихови дјелови, помогли у траги-комичној представи званој „државни удар у Црној Гори“.

Када се погледа ова тровјековна хронологија руско-црногорских односа, јасно се види да је у изградњи црногорске државе кључна била руска помоћ кроз цијели 18. и 19. вијек, док је у 20. вијеку створена и црногорска нација на коминтерновском миту о великосрпском хегемонизму. На крилима тог истог мита, Ђукановић је почетком 21. вијека водио кампању за обнову црногорске државности, али то Путину и његовим људима није сметало да се укључе у ту антисрпску борбу.

Ни тада, ни данас, од званичне Русије нијесмо чули ни ријеч о угроженим правима српског народа у Црној Гори. Уколико Путин уопште зна да има Срба у Црној Гори. Као што није знала Мира Марковић, питајући горепотписаног новинара 1998. године: „Зар има Срба у Црној Гори?“ То је та иста комунистичка матрица, наслијеђена од Лењина, Стаљина и Тита. Па се не треба чудити што Русија није хтјела да изручи Србији госпођу Марковић, већ је љубоморно чувала, као и балсамирано Лењиново тијело на Црвеном тргу у Москви, у које се годишње улаже два милиона долара, док два милиона Руса умире од глади.