Бисери мудрости

Српска мајка није Русија, него Византија!

20057

Српска култура и историја поникла је у византијском кругу, у класичној домовини Римског права, и само у тој средини Свети Сава је могао да препише, обради и напише законске књиге којима је предодређена повијест Срба

Још је Никола Радојичић, говорећи уопште о српској историографији, а посебно о Светом Сави, дошао до коначног закључка: „Ниједан проблем српске прошлости не може бити ријешен ако се не обазиремо довољно на Византију. Необазирање на Византију и непознавање поретка и живота у византијској држави и Цркви много су се осветили свима који су, проучавајући живот и рад Светог Саве, покушавали да решавају проблеме српске историје…“

У студији „Извори и смисао руског комунизма“ Н. Берђајев налази коријене тоталитаризма (етатизма револуционарног, комунизма) у руском царском етатизму који је, далеко прије Револуције, одбацио византијске коријене руске културе и Римско право. Петар Велики је државну политику (и стратегију историјску) окренуо не само од Медитерана ка Атлантику (и Пацифику), него и од Православља (медитеранске вјере) која ће своје образложење тражити само у етатистичкој (метафизичкој) теорији попут Хегелове.

Прототипом револуционара негатора правне државе (и Римског права) Берђајев сматра и приказује Побједоносцева, „царског генерал-оберпрокурора Свјатјејшег Синода“, државног тијела које је управљало Црквом у православној Русији; само он, Побједоносцев, могао је да послужи Достојевском као реални историјски прототип за Великог Инквизитора; поред њега нису Достојевском била потребна искуства из римокатоличког, папског свијета.

Зато суштину Римског права, и саме римске правне традиције, као и светосавске историје, не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вјере која је Римско право кодификовала, из Византије.  Руско-српске везе (у турском и аустријском периоду наше историје) могле су да допринесу само замагљивању традиционалних светосавских представа о праву.

Одлучујући моменат у опредељењу Светог Саве (и у самој српској повијести, у завјету) је прихватање Римског права као једине основе српске државности, с једне стране, и основе за однос Цркве према држави, с друге стране.

И тек је Стојан Новаковић (1842-1915), један од оснивача Напредњачке странке, схватио да напретка нема без „консервативности“ која се састоји у враћању на основе Римског права. Позната је његова студија „Средњовјековна Србија и Римско право“ (1906). Ту Новаковић истиче да је српска култура и повијест поникла у византијском кругу, „у класичној домовини римског права“, и да је само у тој средини Свети Сава могао да препише, обради и напише законске књиге којима је предодређена повијест Срба; да је опредељење Светог Саве за правну државу (поредак по Римском праву) сасвим у духу његове вјере, јер је Римско право „саставни дио вјере православне“, а да су онда Бугари и Руси тек од Светог Саве примили и преузели његово велико дјело.

Римско право у његовој развијеној форми, у којој је доспјело до нас, представља несумњиво једну од највећих творевина људског ума и духа; сем Библије нема књиге која би оставила дубљи траг и снажнији печат на историју човјечанства него што је то Corpus iuris civilis Јустинијанов, посебно на западну цивилизацију.

То је признање које данас лако изриче наука, али се још увијек тешко пробија свијест да то признање припада управо Византији, те да је Римско право – тај темељ западне цивилизације – византијски темељ!

А што су Византинци то право назвали Римским (док су и сами стари Римљани признавали његово грчко, византијско поријекло) и што су нам га предали под тим именом („Римско“!) – то је само још једно свједочанство о њиховој величини и самосвијести. Уосталом, они нису сматрали да га тиме отуђују од себе, јер су и сами себе називали Римљанима, а Византију – Царством православних Римљана; управо и само због Римског права  као темеља своје државности и цивилизације.

Свијет Византије је координатни систем у коме је хоризонтала Римско право, а вертикала је вјера православна! У таквом  систему се човјек сналази лако и никад не губи. Тачно зна своје мјесто (које је сам собом одредио). Апсциса у светосавској Србији је Кормчија, а ординату је Свети Сава оцртао у Жичкој бесједи, одакле ће она даље да се оцртава све до у Косовски завјет.

(одломак из књиге „Суочење православља са Европом“, проф. др Жарка Видовића)