Зета је од Османлија покорена 1496. године, чиме је нестала држава Црнојевића, посљедња хришћанска држава на Балкану и припојена Скадарском санџакату 1499. године; да би 1513. године турска порта издала наредбу о формирању посебног – Црногорског санџака. Тако да се Црна Гора први пут у државотворном смислу у историји појављује као османлијски санџак.
Турци су у старту успоставили тимарски систем, при чему је становништво плаћало разне порезе, а један мали дио становништва задржао статус слободних сточара – филурџија. Због немогућности плаћања пореза (једноставно нијесу имали чиме да плате), Црногорцима је 1513. године укинут тимарски систем и читаво становништво проглашено филурџијама, чиме је Црна Гора постала царски хас.
Организација власти у Црној Гори за вријеме турске окупације, па све до ослобођења, била је у складу са законима шеријатског и обичајног права, које је важило и на Султановом дивану.
Црногорском територијом управљао је субаша или „војвода Црне Горе“. То је била дужност турског управника, повјерена муслиманима, са сједиштем у Жабљаку Црнојевића и помиње се Синан као „војвода Црне Горе“, а 1500. године се спомиње „Ел-Бали војвода, субаша Црне Горе и читаве територије господина Ђурђа Црнојевића“, а 1503. и 1504. се помиње војвода црногорски Хасан.
Црна Гора је у 18. вијеку је била подијељена на пет нахија, а нахије на кнежевине. На челу нахије стајао је мутеселим, а на челу кнежине кнез. Мутеселим и кнезови су представљали турску власт. Кнезови су били Црногорци, а не Турци. Вршили су разрез и сакупљали порез, што га је утврђивала централна власт, за султана, беглербегове и санџак бегове.
Подгорички кадија је био надлежан да суди на територију Црне Горе за кривична дјела. Прописи о казнама су били исти као и у другим дјеловима Османског царства.
Положај Православне цркве је остао непромијењен, јер је Цетињска митрополија задржала унутрашњу аутономију и посједе које је имала, као и слободу вјерског дјеловања, при чему је турска власт штитила њена имовинска права. Из дефтера из 1523. године се утврђује да су цркви остала имања која су им даровали српски владари и великаши. Но, у пракси често није било тако, често је од стране Турака отимана црквена имовина.
Владике, дакле, нису имале никакву световну власт, како су мистификовали бројни црногорски историчари. Требало је доказати како Црна Гора није била под турском влашћу. Иларион Руварац је у дјелу „Монтенегрина“ доказао управо супротно, утврђујући постојање турске власти у Црној Гори током 16. и 17. вијека. Руварчеву тезу су потврдили страни научни ауторитети: Миклошић, Јиричек, Голубински, Макушев и други.
На жалост, мистификовањем код нас нијесу оптерећени само претходни вјекови. То паразитско жбуње ниче такорећи на сваком кораку и током вјекова које слиједимо.
Кориштени извори:
-Dr Hamdija Šarkinović „Organizacija turske vlasti u Crnoj Gori“
-Ilarion Ruvarac „Montenegrina“
-Jevto Milović, Zbornik dokumenata za Istoriju Crne Gore
-Sima Ćirković „Živjeti sa istorijom“
