Зато су Бокељи дебото попиздили. Јер им је у Црној Гори уско, јер нам је споро, јер им је необразовано, јер нам је дивље… У Вуковој књизи, Црногорци су казивали да „иду у свијет“ увијек када шћаше силазити у Боку Которску. Бокељи и данас казују да путују у Црну Гору – када путују у Црну Гору
Пише: Никола Маловић
Главни град Боке Которске, Котор, недавно је добио нову власт. Као да то било шта значи у седмици у којој је тзв. Влада Црне Горе позајмила 15 милиона евра од Прве банке, која је у власништву брата тзв. бившег премијера, који је, по допуштењу са запада, и даље господар маленог геополитичког феуда.
На телефонској линији са пријатељом Илком, из гласа се смијем његовом увјеравању по коме је у Котору све пропало јер је град у власти криминалне хоботнице чији пипци не извиру из мора него пак даве с брдах… Баш као што би многи који су без жена пожељели да имају вудиаленовске проблеме са женама, тако би многи пожељели да имају проблеме које данас има Котор. Свак ко вижита Котор, туристичку и културолошку меку, и послије тога посјети други који обални град – далеко било необални – установиће да је једно небо, а друго земља. То сам као рођени Которанин рекао Которанину Илку да га, ах, утјешим…
Бокељи ријетко кукају. Чак и они најсиротији, руком могу с обале да уберу шкољки мушаља, или да за евро и по купе пола кила копрцавих сардуна, дочим салату жућеницу може да за џ убере свак. Да није помораца, и плаво-бијеле историје, Бока би била црно-бијела, као и Црна Гора што одувијек то јест.
Сјећам се превелике туге из првог разреда основне школе, или је то био други-трећи, када су нас смарали Црном Гором (најдужа ријека која ли је?, највиша планина?, највећи град?…) а онолика се држава СФРЈ растезала на карти – непосјећена и неоткривена! За Бокеља који је увијек прије Медитеранац него Балканац, сусрет са Црном Гором био је културолошки шок. И обратно: видим да дјечица која из Црне Горе по први пут дођу у Котор с наставницима – касније настављају да обнављају тај чудесни осјећај првине. Јер је Котор бајковити миракул. Чудо. Преко 90% непокретног културног блага Црне Горе налази се у Боки.
Не чуди што је Његош одбио да штампа Вукову књигу о Црној Гори и Боки, па ју је под називом Монтенегро унд дие Монтенегринер штампао 1837. на њемачком. Његош је одбио да штампа књигу јер је Вук реалистично, тако како јест, описао „ову земљицу, њене становнике, њену старију и новију историју, облике владавине, однос према пограничним сусједима, начин живота, стање цркве и школе, нарави и обичаје“, ту географију без хвале вриједних путева, болница или било каквог облика организоване привреде. И Његош је хтио да га Европа спозна у бољем свијетлу. Вук је нашао да су „сви Црногорци Славени српске гране грчког закона“. Не без разлога, почео је да казује овако: „Да би се Црна Гора могла лакше описати и познати, најприје ћемо казати што о Боци Которској, која њу од мора раставља“.
У Котору је лоше и наопако, вратимо се на почетак, али је идилично у односу на Црну Гору. Ова земљица и даље нема метар ауто-пута, и гледана из европског ракурса, нити има болница, нити има школа, нити има привреде. Како у доба Његоша и Вука, тако и данаске. Србијина сестра пуштена је низ воду, баш као и сирота Србија. Но томе, гле!, нису криви ни Мило ни Вучић, него ми – народ, који смо лош материјал, поданички и улизички, потомци тек једног писменог на десет хиљада неписмених у доба Вука и Његоша, на страну Бокељи који су имали невјероватан однос 1:30 неписмених!, због поморства, тј. привредних веза, паралелних, и са Европом и са Русијом.
Зато су Бокељи дебото попиздили. Јер им је у Црној Гори уско, јер нам је споро, јер им је необразовано, јер нам је дивље.
У Вуковој књизи, Црногорци су казивали да „иду у свијет“ увијек када шћаше силазити у Боку Которску. Бокељи и данас казују да путују у Црну Гору – када путују у Црну Гору.
