Мржња и резигнација се смјењују код човјека, доводећи до депресије која слаби имунолошки систем. Све болести, од грипа до рака су психосоматске болести. То није Божја казна, то је опомена Бога љубави. Болест морамо схватити као опомену, шансу, изазов, који нас унапређује у нашем духовном животу, сам тим нам враћа здравље
Разговарао: Ранко Павићевић
Др Владета Јеротић је истакнути српски љекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ. Рођен је 2. августа 1924. године у Београду, гдје је завршио Медицински факултет. У Швајцарској, Њемачкој и Француској специјализовао је психотерапију. Развио је обимну и плодну публицистичку дjелатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области. Члан је Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности.
Професоре Јеротићу, у својим предавањима стално помињете: вјеру, наду и љубав…
-Вјера, нада и љубав су три сестре мајке Софије, која се и као мудрост оглашава. Ако смо у вјери, нади и љубави, ми смо у мудрости Божјој. Ако човјек има наду у нешто (да ће се, на примјер, остварити нека његова жеља, не било која, већ која има везе са добротом, са етиком и моралом) имаће и вјеру, јер како ће да се нада нечему ако не вјерује. Ако успије да споји вјеру и наду, имаће изгледе временом да оствари и љубав. Али, ако има љубав, он има свакако и вјеру и наду. Отуда је љубав највећа и једино она вјечно траје.
Сматрате да су самопрезир и гордост звијери које чуче у свакоме од нас.
-То је тај парадокс да слободан човјек не воли самог себе и да горд човјек презире себе. Зато треба пуно радити на себи. Обожити се да то нестане, да нестане та потреба за малтретирањем другог, јер из ње произилази и мазохизам. Колико год мучио другога, негдје мучиш и себе и себе кажњаваш. Или се посјечеш, или уганеш ногу, добијеш грип… то су све акти самокажњавања као посљедица гордости, мучења других људи, једном ријечју – гријеха.
Морамо разликовати истинско препознавање својих грехова, после којих иде истинско кајање, што је хришћански, од самопрезира у негативном смислу ријечи.
Стално инсистирате и на разликовању лажне и праве скромности.
-Јако пуно има лажне скромности, а јако мало праве скромности. Права скромност је препознавање себе слабог и грешног, без посипања пепела по себи. То је права скромност. Препознао сам себе слабог. Зато се и предајем Богу, да ми Он помогне. То је та помоћ коју од Бога тражимо, кад препознамо да смо слаби. Невоља ти долази јер нијесу довољно упознао себе. Мораш себе неприкидно упознавати, цијелог живота.
Све мање тражимо позитивне примјере међу људима, а откривамо све више непријатеља.
-Јако смо као народ склони да све посматармо црно-бијело, јер је то ваљда најједноставније. Зашто? Ђаво је црн, анђео је бијел, па или су из једног или су из другог. Зашто ја да замарам своју памет, па још да емоције помирим са памећу, па кажем – дај буди мало објективнији према противнику.То је у психологији чувени механизам пројекције. Фројд је сматрао да је то патолошки механизам одбране.
Нема људи који не пројектују своје мане, грешке, да не кажем грехове – на другога, а то је изгледа најлакше. Најприје, на ближу околину. Мужу је крива жена и обратно. Дјеца се буне против родитеља, а потом не ваљају сусједи, и на крају – не ваља ни народ. Значи, све наше лоше особине, временом се пројектују на народ. У свему томе треба тражити неку равнотежу и неко помирење.
Све је мање толеранције, а све више гријеха. Шта је, у ствари гријех?
-То је преступ против боголикости у себи, против Христа у себи, за људе који вјерују. За људе који не вјерују, поставља се питање, шта онда за њих значи гријех? Онда ћемо све релативизовати, што је врло опасно, јер на тај начин долазимо до релативизације зла. Тако долазимо до Достојевског и оног: „Ако нема Бога, све је дозвољено!“
Да ли гријех доводи до болести?
-Свакако. Чак је то најчешћи узрок болести. Данас су се болести рашириле више неко икад, јер данас о гријеху водимо рачуна мање него икад. Берђајев је лијепо рекао: „У средњем вијеку, све је било са Богом, за Бога, а против човјека“, а у новом вијеку, као рекација на вишевјековно овако поступање – све је против Бога, односно негира се Његово постојање. Одбацивањем Бога, одбацивањем појма гријеха, тј. кривице, човјек аутоматски улази у нездраво душевно стање, временом и тијело му оболи.
Како дуготрајно стање депресије, мржње и гњева, утиче на органске проемећаје код човјека, тј. како узрокује појаву одређене болести. Колико је у свему томе значајан духовни живот?
-Духовни живот је примаран у свему. Неповољна духовна ситуација слаби наш имунолошки систем и отуда долази до болести. Највећи број болести долази од нас самих, а све болести, од грипа до рака, су психосоматске болести. Мржња и резигнација се смјењују код човјека, доводећи до депресије која слаби човјеков имунолошки систем и тако долази до болести. Мржња, гњев, страх и депресија, ако дуго трају, сигурно ће оштетити тијело.
Кажете да је болест дио здравља.
-Од болести треба учити. Зар нас болести не уче да будемо духовно здрави. Док смо здрави, чувајмо се обијести здравља и не рушимо га без контроле. А кад оболимо, треба вјеровати у здравље. Треба имати вољу за смислом живота. Болест не треба схватити као Божју казну, већ као опомену Бога љубави. Треба вјеровати и пуно више радити да би хришћанску вјеру у себе унијели. Вјера нам помаже да прихватимо болест, са молбом да издржимо без роптаја и буке. Болест морамо схватити као опомену, шансу, изазов, који нас унапређује у нашем духовном животу, самим тим нам враћа здравље.
Господине Јеротићу, имајући у виду све ово што сте рекли, како сачувати себе и своју личност?
-Тешко се сачувати у свему овоме. Али, могуће је то учинити његовањем принципа добра. Православна црква се буди и то је дивно. Православље се свуда обнавља и на најљепши могући начин, и то је та нада. То је могућност да себе сачувамо за добро и да се приближимо оној равнотежи гдје ћемо боље контролисати зло у себи.
