скидање прашине

Идеолошко оштећење мозга наших људи је трајно!

4957

Разговарао: Донко Ракочевић

За први број ревије БУМЕРАНГ, августа 1991 године, разговарао сам са проф. др Слободаном Томовићем, највећим интелектуалцем кога је Црна Гора имала у другој половини 20. вијека.

Професоре Томовићу, како сте кроз све ове године тоталитарног режима успјели да сачувате свој дух, и да објавите 15 књига? Кажу да сте се заклањали иза Његошевог ауторитета.

– Мислећи човјек је био блокиран. Заиста је право чудо како је протекла макар и честица човјековог духа, здрав разум уопште. Да би опстао и макар индиректно исказао своје идеје, интелектуалац се морао служити лукавством. Зато сам се ја толико дуго времена бавио Његошем – преко његових идеја успио сам да у доброј мјери искажем и своје погледе на свијет.

Зашто нијесте страначки ангажовани?

– Свака странка, тиме што дјелује у оквиру установљеног програма, сужава политички хоризонт, ограничава избор, аутономију и духовну слободу.

Многи интелектуалци који су припадали Савезу комуниста, данас руководе другим партијама. Вјерујете ли у њихово покајање и промјену мишљења?

– Не вјерујем у суштинску промјену мишљења, тако да ће то прије бити ствар њихових амбиција, изузимајући наравно оне који су раније били неискрени – да би преживјели. Наша интелигенција је међутим махом изашла из марксистичке политичке парадигме, и она се тешко ослобађа марксизма, чак и када га жестоко напада она то чини на марксистички начин. Идеолошко оштећење мозга је трајно.

Какав је траг идеолошка држава оставила на обичног грађанина?

– Тоталитаризам је код нас, исто као и у источној Европи, оставио праву пустош у мишљењу људи, па је чак и довео до снажних менталних поремећаја. Треба само упоредити западне и источне Њемце, сјеверне и јужне Корејанце, па сагледати сву страхоту коју је лењинизам донио тим људима. Марксисти су убили Бога у човјеку, или тачније човјека у Богу, што је највећи онтолошки гријех. Одбачене су три основне хришћанске врлине: вјера, нада и љубав. Вјера је претворена у идолопоклонство, изгубивши финоћу трансцеденталности. Нада је повезана са утопијом комунистичког земаљског раја. Љубав је замијењена класном мржњом и револуционарним фанатизмом. Овим је истовремено блокиран сваки осјећај благородности и доброчинства.

Који су били главни разлози за борбу против религије?

– У питању су била два доктринарна разлога. Детронизацијом Бога су жељели сјести на његов престо, што сасвим иде уз одређене планетарно-месијанске циљеве. Идејом богобориства укинут је појам моралне кривице, савјести и одговорности, и гријеха. Дошло је до тоталног распада духовности, са циљем да се оправда и препоручи револуционарно насиље и његова трајност оличена у комунистичкој држави.

Колико ће требати времена за рехабилитацију човјекове душе?

– До сад нијесмо имали примјер овакве душевне катастрофе, па је тешко процијенити колико ће требати времена за рехабилитацију. Неколико деценија, вјероватно, а можда и више.

За све окривљујете марксистичку филозофију. Многи сматрају да је Маркс у источној Европи погрешно прочитан.

– Марксизам не сматрам никаквом филозофијом, већ идеологијом у обланди филозофије која је добар дио човјечанства довела испод нивоа пристојног живота и у економском и у духовном смислу. Маркс је добро прочитан, па ни поновно читање не би дало боље резултате. Основна марксистичка идеја је да је насиље бабица новог друштва, а то значи да је терор законит. На том закону су и формирани бројни логори у марксистичким земљама.

Гдје видите мјесто Јосипа Броза?

– Њиме се никад нисам бавио, јер ми је са филозофског становишта незанимљив. Мене занимају утемељивачи светског зла, а то су прије свих, Маркс, Лењин, Троцки и Бухарин.

Како тумачите то што се код нас још увијек гаји култ личности?

– То је само доказ да се још нијесмо привикли на демократију, да парламентаризам није конституисан на прави начин. У парламентарној демократији није битно ко је на власти. Но, потребно је вријеме да се учесници у вршењу власти и народ привикну на нове односе. Демократија се споро пробија у свијест наших људи јер пола вијека нијесу знали шта је то.

Како тумачите однос појмова „Срби“ и „Црногорци“ у Његошевом дјелу, обзиром да је то питање веома актуелно у бјелашко-зеленашким поделама?

– У вези с овим односом ја сам снажно реафирмисао појам православља. У цјелокупном свом прилазу Његошевом дјелу истакао сам религијску, етичку и културолошку вриједност православне конфесије. Сви православни владари, укључујући и Његоша, у оквиру идеја православља су изградили свој политички кредо. Ја сам вриједности традиционалног православља преко Његошевог дјела истакао или чак извео као суштинско одређење народне свијести. У ову најдуховнију супстанцу народног живота уткана је историја, традиција, култура, етика, обичаји…