Ретка звер у огољеним џунглама на опако зашиљеном кршу. Егзотичан и ексклузиван. Маргиналац у средишту мете. Аутсајдер на кога се кладе фаворити. Рођена величина по стандардима живота и смрти. У преводу на речник уметности, неко ко је изабрао да буде тотално анониман како би што више уживао у себи и својима.
Пише: Зоран Ћирић
Ако још нисте схватили – а таква сумња је сасвим оправдана! – овде имамо посла с магијом високог реда. Након читања приче „Трактат о браку“ нема шансе да икада пожелите да се венчате са неким другим, трећим, и осталима што чекају у реду… Говорите о „мисаоности“? Када некако протутњите кроз причу „Сјај грудоболних“, запрепашћено ћете схватити како више не желите да будете здрави по важећим стандардима… Говорите о „аутентичности“? Ако успете до краја да ишчитате причу „Саговорницима“, гарантујем да вам никада неће пасти на памет да постанете писац.
Миодраг Вуковић је био један од најособенијих писаца савремене црногорске и регионалне књижевности, а уживао је култни статус не само међу читаоцима, већ и међу другим писцима. Рођен је на Цетињу 1947. године. Студирао је књижевност у Београду, а од 1973. године радио је као новинар-уредник у “Побједи”. Аутор је култних књига приповједне прозе “Круг, соба”, “Позна љубав Ане Франк”, “24”, “Млака вода” и “Након шутње”, али је исто тако својом једином атипичном пјесничком књигом “Цртач стрипова”, успио да се високо позиционира у савременом црногорском пјесништву.
Вуковићеве приче јесу бескомпромисне колико и бескрупулозан пример „органског писања“. У њима има крви и меса, суза и зноја; оне имају мирис и укус, а имају и кожу и слузокожу. Доиста зајебано васпитан писац који толико даје, а ништа од читаоца неће да узме. Неизрецив, а живахно речит, живописан у мутном погледу на смрачени свет, који се некако редовно избистри на крају приче, иако то није обавеза нити правило приповедања с отвореним крајем и затвореним почетком. Једноставно, то је Вуковићева игра, моћна чаролија, чије бескорисности је свестан од момента када јој надене наслов и крене да попуњава провидну а непрозирну белину која води ниже и ниже… све док се човеколика патуљаста мука не продуби да постане провалија у коју вреди закорачити попут Исуса који луња по води у потрази за Посејдоновом јахтом.
„Борис Вијан ће једном постати Борис Вијан“, написао је аутор „Стилских вежби“. Може бити, али залуд вежбање и вербално гимнастицирање када живот нема ни генералну пробу ни репризу. Бесмислени су слетови тамо где нико неће полетети. Па, ако је већ толико „рововско“ стање на фронту без хоризонта, нека легендарна Бркица (како су га сви у тиоградској Подгорици звали) брђански нежно саопшти свој аутопоетски исказ о причама које су настале његовом нимало регуларном вољом и ништа мање незаконитом маштом: „Атмосфера састављена од много досаде, меланхолије и хумора, без ироније, свакако коју није могло више ништа да поремети. Јер, знали су, све се дешава ван њих и мимо њих.“ Ух – хух, како ли су овом човеку – ствараоцу радили лектуру и редактуру? Да ли се ико усудио да му „уредникује“?
„Случај Вуковић“ је превише сличан судбинама Станислава Винавера и Војислава Деспотова да би цела ствар тек тако била заташкана. Као што рекоше неки просвећеници – могли су Винавер и Деспотов да се појаве пола века касније или раније, и опет би остали несхватћени до нивоа трансцедентне неподобности; они су еклатантан пример онога што се назива „писци за писце“ ( и то за оне ретке који још увек имају навику да читају друге писце свог језика!) Е, Миодраг Вуковић је таман по њиховој герилској мери. Ретка звер у огољеним џунглама на опако зашиљеном кршу. Егзотичан и ексклузиван. Маргиналац у средишту мете. Аутсајдер на кога се кладе фаворити. Рођена величина по стандардима живота и смрти. У преводу на речник уметности, неко ко је изабрао да буде тотално анониман како би што више уживао у себи и својима.
Са своје стране, као нерегистровани али свесни појединац, морам да приметим да Вуковића краси и вештина импровизације на непостојеће теме; отуда фино уређен хаос, с мером и са осећајем за лепо и страшно. Његове приче су апсурд с предумишљајем, систематична диверзија, невероватно логички разрађена с циљем да разгради сваку логику.
Да све око Вуковићевог „култа“ буде још замршеније, побринуо се и сам наслов књиге његових изабраних прича: „Сам међу Ирцима“ – каква геостратешка шизма! Да ли је могуће да је јеретички Вуковић могао себе да доведе у овакав дестелисани ћорсокак? Да на њега непрекидно мотре такви одметнути крсташи попут Свифта, Џојса и Флена О’Брајена. И да му занемели Бекет исписује руком у ваздуху сценске покрете које црногорски Вирџин Вулф мора да чини како не би завршио као принудни добровољац ИРА или писац говора за њене утамничене витезове. Једино га дендирана Ирчина, биполарни Оскар Вајлд тапше срдачно по грбини и четита му на „дефлорацији госпођице Даловај“. Вирџин Вулф се стидљиво смешка и каже салонски разгибаном Оскару да дивно претерује, али да његов (Вирџинов, алијас Миодрагов) чин ипак није „примењени виц“.
Елем, може ли се даље од тога а да се причање не претвори у метанисање? Па, вероватно да се може, али ниједан читалац тако нешто не би преживео. А Миодраг Вуковић, као правоверни играч на ивици, није имао намеру нити је извршио књижевно самоубиство. Само се искрено и поштено наругао себи и нама, духу и телу обичних људи и оних других, и десперадовски часно – чиста срца, ведра погледа и намирисених рачуна – напустио овај непролазни свет који је толико пута непоновљиво описивао као нељудско човечанство.
