Путин га је прогласио Херојем државе после успјешних акција у Сирији, а Америка и ЕУ су га ставиле на црну листу јер га оптужују да је главни идеолог рата у Донбасу. Он је творац нове руске војне доктрине – узео је стратегију која је била још у СССР-у и скувао је у истом лонцу са стратегијом тоталног рата те формулисао нову теорију савременог ратовања
Пише: Владо Вурушић (Јутарњи лист)
У 21. вијеку ратови се не објављују, али кад почну, не иду по устаљеним шаблонама какве познајемо из историје. Удио невојних метода за постизање политичких и стратешких циљева расте, па су чак ефикаснији и надилазе значај оружане силе и ратних дјеловања. Све се више користи широка примјена политичких, економских, информацијских, хуманитарних и других невојних средстава, уз помоћ протестног и незадовољног потенцијала у становништву неке земље – написао је у свом раду “Могућности науке у предвиђању” генерал армије Валериј Герасимов, начелник Главне команде Руске војске.
То је одмах детектовано као нова доктрина руске војске која је и добила име по свом творцу Герасимову, а он сам је прозван “оцем хибридног рата”, иако су о томе и прије њега писали многи амерички војни стратези.
ЦИЉ: ДРУШТВЕНИ СЛОМ
Укратко, није циљ некога освојити само оружјем, него проузковати слом његова друштва, односно друштвених и социјалних вриједности. “Нове технолошке могућности и ИТ у многим су случајевима по ефикасности надишли снагу оружја”, пише Герасимов. Нова времена захтијевају и нове стратегије у постхладноратовском раздобљу када је Русија прилично стијешњена у своје границе, остала је без савезника у Европи (за утјеху јој остају Бјелорусија, Јерменија и донекле Србија), а НАТО, односно Запад упао је и у њезин атар – бивши СССР.
Наиме, након распада некадашњега комунистичког империја наводно је договорен џентлменски споразум Клинтон-Кол-Јељцин да се Вашингтон и Брисел неће мијешати у руску интересну сферу – бивши СССР (додуше, било им је јасно да три балтичке државе неће моћи бити дио тог руског Комонвелта, те су их у знак “добре воље” препустили Западу). У Москви тај неформални договор стално спомињу и Путин сматра да је Запад непоштено поступио и прекршио га те он сада жели успоставити, па и натјерати Запад на “уважавање Русије” (то је стална мантра из Москве – “желимо да нас уважавају и да нас прихвате као равноправне”) и пријашњих договора.
Русија је данас пуно јача и економски и политички и међународно него у вријеме Бориса Јељцина па Путин мисли да има снагу (није да нема) поставити се ал пари Западу и вратити некадашњу позицију. Герасимовљева доктрина у том се политичком дијелу темељи и на постулату Сергеја Лаврова, првог Путинова дипломата, да је Русија алтернатива САД-у. Русија се, дакле, припремила за нове изазове у начину модерног ратовања или, боље рећи, политичке борбе и премоћи у околностима прве половице 21. стољећа.
„МАКСИМ ПО ДИВИЗИЈИ“
Старо конвенционално ратовање – како се каже, “к’о Максим по дивизији” или удри артиљеријом и пјешаштвом по непријатељу – постаје застарјели и све одбаченији или, пак, све више другоразредни или другоступањски начин ратовања, политичког дјеловања и освајања. Нове технологије, информатика и медији преузимају главну, ако не и најважнију, улогу у савременом ратном надмудривању, у складу с оном “освоје вас, а да тога нисте ни свјесни, нити то на вријеме примијетите”.
Герасимовљев чланак сматрају новом стратешком тактиком Кремља – својеврсним тоталним ратом – у којој се рат и политика допуњују и преклапају и идеолошки и технолошки. Наиме, треба створити хаос, сумњу, збрку у којој се више никоме не може вјеровати или, још боље, када се не зна коме вјеровати и које је решење исправно. Неки западни аналитичари сматрају да у том новом “ратовању” Русија помаже објема странама у унутрашњем сукобу – не нужно оружаном – како би исцрпила одређену земљу тако да нема побједника, осим, наравно, Русије која онда може одредити што јој у даном тренутку одговара. Примјер за то је Украјина гдје је Русија истодобно “помагала” и украјинским ултранационалистима и проруским снагама. Дестабилизација као главна полуга, наравно у случајевима гдје се не може контролисати ситуацију.
Можемо рећи да је то стратегија која се практикује у Украјини, али и у руској политици према Балкану, у првом реду према БиХ, или на Кавказу – Грузија. Наиме, како је рекао руски аналитичар Максим Саморуков, “подгријавање нестабилности” у регијама или државама гдје не могу остварити предност, тренутно је главна руска тактика.
Саморуков сматра да Русија не може нити играти конструктивну улогу у решавању криза у земљама које отворено говоре да им је циљ ЕУ и НАТО, а не Русија. Зашто би, пита се он, Кремљ тада водио конструктивну политику у одређеној кризној регији. Не ваљда зато да се проблеме ријеши, а та земља отперја из њихова видокруга. Но, с друге стране у Москви се јако прибојавају тзв. обојених револуција, поготово да не дођу до кремаљских зидина. У Москви кажу да је Герасимовљева доктрина само одговор на постојећу и већ реализовану западну доктрину обојених револуција, посебно Арапског прољећа.
НАЈУТИЦАЈНИ ВОЈНИК
И док на Западу сматрају да је Герасимовљева доктрина нова руска стратегија, у Русији, пак, говоре да мит о постојању “доктрине” заправо показује потпуно неразумијевање руске политике, поготово оне која се односи на сигурност земље. Наиме, Руси кажу да је ријеч само о стратегији обране Русије од могућих пријетњи насилног рушења власти и онемогућавања или спречавања западног утицаја на руску унутрашњу политику. У Москви тврде да је Запад – при чему мисле на администрацију Барака Обаме – организовао украјински Мајдан, односно изродио кризу у тој земљи те пучем свргнуо легитимног предсједника Виктора Јануковича. Дакле, Валериј Герасимов само је сублимирао тренутне захтјеве и прохтјеве кремаљске стратегије и њихових тежњи, али и страхова Владимира Путина и његова окружења.
Герасимов је узео стратегију која је била још у СССР-у и скувао је у истом лонцу са стратегијом тоталног рата те формулисао нову теорију савременог ратовања. Герасимова сматрају најутицајнијим “војником” у Кремљу те блиским Путиновим сарадником. А војска дуго није имала неког значајнијег лика у уском кремаљском Путинову кругу. Министра обране Сергеја Шојгуа, као једног од најближих Путинових људи, не треба ту рачунати јер он није професионални војник. Путин баш не воли армију, некако му је КГБ пуно ближи. Герасимов је изузетак која потврђује правило, али свакако је способан и вриједан дио данашњег кремаљског механизма.
КО ЈЕ ВАЛЕРИЈ ГЕРАСИМОВ
Валериј Герасимов је рођен у радничкој породици у Казању, главном граду Татарстана. Рус је по националности. И изгледа точно онако како су у америчким хладноратовским Б-филмовима осликавали руске генерале, као бучне и баждарене на хектолитре вотке. Је ли Герасимов заиста такав, не зна се, али за разлику од тих холивудских предрасуда, сигурно није необразована сељачина, него посве супротно. Школовао се на елитним руским војним академијама: Војној тенковској академији “Маршал Малиновски” те на највишој и најзначајнијој елитној војној академији Главне команде Оружаних снага Руске Федерације, која слиједи традицију из војне академије основане још 1832. године.
Тенкист је по вес-у. Служио је као начелник Стожера у гардијској тенковској дивизији совјетских војних снага у Пољској. Та је служба увијек била деликатна због компликованих руско-пољских односа. Осим тога, било је то у вријеме преузимања власти Солидарности и спекулација о могућој руској војној интервенцији. Служио је и на деликатном Кавказу.
Данас га оптужују да је “главни идеолог рата у Донбасу”, због чега је украјинско тужитељство против њега подигло оптужницу и затражило његово хашење. У Русији су украјинску тајну службу, која је то затражила, назвали “леглом идиотизма”. Герасимов је због активног учествовања и сумњи у изазивање украјинске кризе на “црној листи” ЕУ и Бијеле куће. Зпадни војни аналитичари га сумњиче га да је можда упетљан у пребацивање ракетног сустава БУК на исток Украјине, којим је срушен малезијски Боеинг 777 на лету МХ17 из Амстердама у Куала Лумпур 2014. године.
Герасимов је и организатор (успјешне) руске војне операције у Сирији, која је почела у септембру 2015. године, а због тога га је Путин својим “интерним указом” именовао Херојем Русије. Своју доктрину “направио” је као мјешавину стратегије бившег СССР-а, који је такође себе сматрао острвом у непријатељском окружењу.
УЗОРИ ИЗ ПРОШЛОСТИ
Његови идеолошки очеви су пуковник Црвене армије Георгиј Иссерсон, идеолог совјетских ратних стратегија и увјерени бољшевик, те поготово Јевгениј Меснер, аутор књиге “Метеж – име трећег свјетског рата” и “Свјетски хаос-рат”, који је сушта идеолошка супротност Исерсону. Наиме, Меснер је био царски официр који се у грађанском рату борио на страни царске војске против бољшевика којима је био заклети непријатељ.
Након побједе бољшевика склонио се у Краљевину Југославију и живио у Београду. Почетком Другога свјетског рата прикључио се нацистима. Учествовао је у борбама против партизана, а пред крај рата био је начелник пропаганде у 1. руској националној армији под њемачким патронатом.
